To je bilo u vreme kad nam se Mesec dobroćudno
smeškao kroz krošnju velikog kestena u dvorištu mesne zajednice. U mesnoj
zajednici je jednog leta i jedne zime, a možda i sledećeg leta, bila diskoteka.
Ne znam ko je puštao muziku. Zaboravio sam. Uglavnom, taj koji je puštao činio
je to sa vinilnih ploča i kaseta. Sve to nije toliko važno. To spominjem samo
ovlaš, da skiciram vreme kad je prah iz Mlečnog puta izdašno sipio po nama kroz
krošnje platana u ulici dr Laze Kostića. Ali ni to nije toliko važno, barem ne
onoliko koliko se nekad činilo, a pogotovo ne sa velike vremenske udaljenosti,
kad čovek shvati da naraštaji marširaju kao nema armija preko mosta od duginih
boja.
U to vreme stambene četvrti nazivali smo kolonijama.
Bilo je nekoliko kolonija spojenih u grozd duž starog ečanskog druma. Kako to
već biva, tulumarili smo kad god su matorci odlazili na par dana na vikendicu
ili kod rođaka u Bosnu. Jednom, kod Kobca, društvo se razišlo tek oko jedanaest
pre podne sledećeg dana. Pre toga, u gluvo doba noći prizivali smo duhove, ali
bilo je takoreći očigledno da Kobac malo prstom navodi visak na svoju vodenicu.
Tad se neko setio reči fruštuk. Verovatno zbog toga što je ogladneo negde pred
zoru. To je iz nekog razloga svima bilo jako smešno. Malo malo pa bi neko rekao
fruštuk, onako po lalinski, sa naglašeno umekšanim š, i svi bi popadali od
smeha. Negde oko osam ujutru Riči je nazvao starog da mu javi da će brzo stići
kući, samo da fruštukuje. „Ma kakav fruštuk“, rekao je njegov ćale. „Odma
dolazi kući“. Ja se nisam javljao, ali kad sam stigao kući negde oko jedanaest,
stari je imao upadljive podočnjake. „Idi uzmi Vujakliju“, rekao mi je. Kad sam
doneo Vujakliju, rekao mi je da nađem slovo i. Kad sam našao slovo i, rekao mi
je: „Nađi reč idiot i pročitaj šta si“.
Kod Kobca je često bilo pizdarija. Bilo je uopšte
dosta pizdarija, ali jednom je Tuljan negde nabavio kokardu. Mislim, bila je to
baš „real McCoy“ kokarda Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ajde što je nabavio
kokardu, ali jednom su on, Kobac i još jedan igrali preferans kod Kobca, a bila
je tamo i Dana sa drugaricama, ali u drugoj sobi. Onda se Tuljan gadno naroljao
pa je iz vitrine izvadio JNA šapku od Kobčevog ćaleta, zastavnika prve
klase, pa je sa nje iščupao petokraku i natakario kokardu. To je bilo sve. Malo
je paradirao po stanu sa tom šapkom, a ostali su ga vijali da mu skinu šapku i
kokardu. A onda je, slučajno ili ne, Tuljan u toj jurnjavi zakačio maršalovu
sliku, koja je skliznula sa zida i razbila se u paramparčad. Ali kažem, to je
bilo sve, jer u ono vreme nije bilo mobilnih da Tuljan napravi selfi. Ali tu je
Tuljan baš prekardašio. Stvar se brzo pročula po koloniji. Sastajali smo se po
ćoškovima i penili o tome šta da se radi. Nešto se mora preduzeti, ovo je
strašno, ovo je nečuveno. Taj Tuljanov alkoholizam je prevršio svaku meru. Da
li da sazovemo sastanak omladinske organizacije u mesnoj zajednici? Takve su to
bile pizdarije. Posle mnogo godina Tuljan je uspeo da zavrne čuturu jednom za
svagda. A mi ostali kao da smo žderali sve više.
Tog leta bilo je i neko prvenstvo u fudbalu.
Najzanimljivije utakmice počinjale su od osam. Posle utakmica silazili smo iz
stanova u toplu julsku noć i gluvarili na klupama pod starim kestenom kroz čije
grane je treperio sedefasti banatski mesec. Kroz ravnicu je strujao miris
Begeja, obalskog mulja i melase iz fabrike šećera. Neki su imali motore,
jeftine apence i automatike, pa bismo nekad posedali i otperjašili do centra.
Nekad smo samo gluvarili kraj opustelog kolovoza u ulici dr Laze Kostića, na
toplom dnu okeana, pod beličastim palacanjem Mlečnog puta negde gore, na
ustalasanoj površini. Iz grada su se vraćale prvo cure u letnjim haljinama,
nedodirljive i uobražene, kao iz priče Irvina Šoa. Neko od retkih vlasnika jamahi
i hondi, neko iz mnogo starijih ekipa, prozviždao bi starim ečanskim drumom u
punom gasu, čisto da stavi svoj potpis na kraj vrelog dana. Mi dripci čuljili smo
uši i pogađali je li to honda tog-i-tog iz te-i-te kolonije. Za curama su iz
grada dolazili naši drugari, oni manje mrzovoljni od nas, koji su očetkali svoje
spenserice, zagladili frizure i požurili na korzo. Oko ponoći bi se pod
platanima začulo mrmljanje. To se iz pijančenja vraćao Miša Ovdašnji, izgubljen
slučaj, samac, mašinbravar u „Šinvozu“. Ipak, skoro uvek imao je tanak letnji sako, a ne tako retko i napola razvezanu, muzgavu kravatu. Ako bi mu neko ponudio brendija iz
čuture, zastao bi malo i zasmejavao nas upadicama koje je izgovarao u visokom
falsetnom registru, naravno po banatski. Omiljena uzrečica bila mu je „O, te
nataknem nakurac“. Ili: „Znaš ti štas ti kazo?“ Ali to mora u falsetu i po
banatski. Jednom se Miša Ovdašnji u po bela dana vraćao iz grada. Neko mu je
dao da napije limun votke. Limun votka, ne znam da li ima nešto gore od toga.
Kad je Miša nategao, to je bilo pijenje kao da pije ladnu vodu, ja to nikad
nisam video. Gutgutgutgut, i na kraju ostade samo malo votke pri dnu flaše.
Miša nije ni trepnuo. „O. te nataknem nakurac“, rekao je i otišao kući, ne
krivadujaći. Posle nekoliko godina saznali smo da je Miša umro i da u stanu gde
su ga našli nije bilo nijednog komada nameštaja, osim kade u kojoj je spavao.
U to vreme, kad smo sanjali pod pokroviteljstvom
bledog meseca, bio je popularan novi romantizam. To su bili neki glem rok i
novotalasni bendovi kojih se možda neko danas i seća. Ali Kobac je smislio da
ćemo mi lansirati pokret „new baroque“. I tako smo išli u grad zavrnutih
nogavica, naopako obučenih majica, sa dve različite patike i dve različite
čarape, s cigarom zabodenom u uho i štipaljkom prikačenom na nos. Hodali smo
tromo kao nosorozi ili gegajući se kao patke. To je bio „new baroque“. Ali sve
je to potpuno nevažno. To je samo jedna recka negde na dnu memorije, jedna
trica koju gledaš kroz naopako okrenut durbin i pitaš se zar je baš sve to s
mutnim osmehom mogao da pretrpi ovalni srebrni plovak tamo gore, na okeanskim
valovima.
Pakovali smo rance, kampovali na Tamišu, putovali u
krcatim vozovima na Istru, mimoilazili se na plažama u Biogradu i Vodicama,
sedeli sklupčani na dokovima u Omišu, Jelsi i Baškim Vodama. U povratku, verno
su nas čekali platani na dnu banatskog okeana. U bašti picerije kraj Begeja,
pod ozvezdanim avgustovskim svodom, kovali smo planove o muzičkoj karijeri i
svađali se oko toga jesu li bolji „Cepelini“ ili „Dip parpl“. Slušala nas je
ćerka nastavnice likovnog iz osnovne škole, hipi devojka dve-tri godine starija
od nas, raskuštrane riđe kose, u tesnim trapericama, i proricala nam uspeh, ali
samo ako se ozbiljno posvetimo probama i sviračkom usavršavanju. Mi smo
verovali u ono što je proricala, ne toliko zbog nas, već zbog toga što nam se
malo sviđala ta ćerka nastavnice likovnog. Neki od nas koji smo sedeli za tim
stolom sazreli su kasnije do toga da zaista okuse svetlost muzičke bine. A
ćerka nastavnice otišla je posle nekoliko godina u Holandiju i više je nikad
nismo videli.
Begejski patuljci i hirovite banatske egede
udešavali su najčudnovatije spojeve i dogodovštine. Jednom smo u grad krenuli
Kobac, Riči i ja, ali nam se negde na pola puta pridružio Tuljan, a onda i
Jablan, koji je u to vreme bio najčudnija pojava u centru grada, dobrodušni
džin nabreklih mišića koji se uglavnom tupo osmehivao i izražavao se
jednosložnim rečima kao što su eh, hm i ha. Bio je desetak godina stariji od
nas, takoreći čiča, ali nije bilo loše biti dobar s njim, jer se pričalo da je
u starim danima bio veliki šibadžija, o kojem su se još ispredale legende. Ali
sad se samo tupo osmehivao i govorio eh, hm, ko, evo, daj, tja i aha. Kad smo
seli u hotelsku baštu, ne znam otkud se tu stvorila i devojka u jednostavnoj
mini suknji od teksasa, zgodnih nogu, duge smeđe kose. Bila je starija od nas
nekoliko godina, sa senkom iskustva na licu, a to lice bilo je vrlo lepo, malo
izmoždeno životom, sa jednom tugaljivom boricom u uglu usta, lice žene koju
život nije mazio ali koja nije dopuštala da joj nedaće uskrate bodrost mladog
doba. Pili smo dobro zrenjaninsko pivo a orkestar je na podijumu svirao rok
klasike. Mislim da su već tada u hotelskom bendu svirali Coka i Mile Džeger.
Letnji mesec provirivao je kroz tende i blagonaklono namigivao, a konobar je
donosio ture i društvo s koca i konopca lebdelo je u toplom letnjem sutonu. Noć
je bila mlada, a nas su čekali krcati vozovi, jadranske plaže, muzička karijera
i publika u transu koja s ovacijama dočekuje gitarske rifove i bubnjarske
prelaze. Riči je bio u nekom svom fazonu, govorio je da je njegov idol Blekmor
nenadmašan u variranju bahovskih harmonija. Kobac se samo nakresano kreveljio,
a povremeno se i zacenjivao od smeha bez vidljivog razloga. Možda je zveknuo tavor sa pivom, to mu nije bilo strano. Tavor, ili lorazepam, to su tad rado uzimali oni koji vole tablete. Jablan je bio
zadovoljan što je dobio pivo. Zatezao je svoje mornarske mišiće i smejuljio se
posmatrajući društvo u kojem se našao i pitajući se kako je uopšte zalutao na ovu
planetu na kojoj mu je malo šta jasno. Možda je devojka u mini suknji od
teksasa primetila da čežnjivo sklanjam pogled s njenih prekrštenih nogu.
Pogledala je i sama svoje lepo izvajane butine i rekla: „Baš volim da nosim
kratko, dok sam mlada i dok imam šta da pokažem, zašto da ne. Pa jel tako?“
Imala je lice mučenice koja nije dopuštala da joj neko oduzme
vedrinu. Dok je govorila, moglo se videti da joj u vilici nedostaje jedan zub. To
je njenom izgledu davalo neku malu
kurvinsku crtu. Ali lice joj je bilo setno lepo i prekrštene noge u suknji od
teksasa zaista su bile seksi. Kako se završilo to veče na dnu okeana ne mogu se
setiti. Uglavnom, nikad je više nisam video. Jablan je verovatno pri kraju
rekao hm i nestao bez traga. Još neko vreme je tog leta vilenio po gradu,
ulivajući strah svojom divovskom pojavom, a posle ga više niko nikad nije
video. Riči je jedini od nas posle imao svoj bend, i bio je dobar na svom
stratokasteru. Ipak, nije bio baš srećan i jednom, mnogo kasnije, samo je pao
na ulici. Gde je nestala devojka zgodnih nogu? Možda je već sledećeg meseca
ugradila zubni implant i otišla u Holandiju. To se nikad neće saznati.
Mi smo još neko vreme brojali zvezde u ulici dr Laze Kostića. Neke nove devojke u letnjim haljinama počele su se vraćati iz grada umesto starih, a one stare poudavale su se, jedna za drugom, za mangaše koji turiraju svoje honde pod neonskim svetlima ili za disk džokeje koji puštaju muziku u skleptanim diskotekama. Bledi banatski Mesec sve je to video i zapamtio. Sve to stoji kod njega u malom lunarnom tefteru. I ponekad je smešno koliko je sve to u stvari nevažno. Sve osim lakrdijaškog šaputanja begejskih patuljaka i slatkih proročanstava devojaka dugih nogu čiji se trag davno izgubio među nizozemskim vetrenjačama.
