SREBRNI PRAH U ULICI DR LAZE KOSTIĆA

To je bilo u vreme kad nam se Mesec dobroćudno smeškao kroz krošnju velikog kestena u dvorištu mesne zajednice. U mesnoj zajednici je jednog leta i jedne zime, a možda i sledećeg leta, bila diskoteka. Ne znam ko je puštao muziku. Zaboravio sam. Uglavnom, taj koji je puštao činio je to sa vinilnih ploča i kaseta. Sve to nije toliko važno. To spominjem samo ovlaš, da skiciram vreme kad je prah iz Mlečnog puta izdašno sipio po nama kroz krošnje platana u ulici dr Laze Kostića. Ali ni to nije toliko važno, barem ne onoliko koliko se nekad činilo, a pogotovo ne sa velike vremenske udaljenosti, kad čovek shvati da naraštaji marširaju kao nema armija preko mosta od duginih boja.

U to vreme stambene četvrti nazivali smo kolonijama. Bilo je nekoliko kolonija spojenih u grozd duž starog ečanskog druma. Kako to već biva, tulumarili smo kad god su matorci odlazili na par dana na vikendicu ili kod rođaka u Bosnu. Jednom, kod Kobca, društvo se razišlo tek oko jedanaest pre podne sledećeg dana. Pre toga, u gluvo doba noći prizivali smo duhove, ali bilo je takoreći očigledno da Kobac malo prstom navodi visak na svoju vodenicu. Tad se neko setio reči fruštuk. Verovatno zbog toga što je ogladneo negde pred zoru. To je iz nekog razloga svima bilo jako smešno. Malo malo pa bi neko rekao fruštuk, onako po lalinski, sa naglašeno umekšanim š, i svi bi popadali od smeha. Negde oko osam ujutru Riči je nazvao starog da mu javi da će brzo stići kući, samo da fruštukuje. „Ma kakav fruštuk“, rekao je njegov ćale. „Odma dolazi kući“. Ja se nisam javljao, ali kad sam stigao kući negde oko jedanaest, stari je imao upadljive podočnjake. „Idi uzmi Vujakliju“, rekao mi je. Kad sam doneo Vujakliju, rekao mi je da nađem slovo i. Kad sam našao slovo i, rekao mi je: „Nađi reč idiot i pročitaj šta si“.

Kod Kobca je često bilo pizdarija. Bilo je uopšte dosta pizdarija, ali jednom je Tuljan negde nabavio kokardu. Mislim, bila je to baš „real McCoy“ kokarda Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ajde što je nabavio kokardu, ali jednom su on, Kobac i još jedan igrali preferans kod Kobca, a bila je tamo i Dana sa drugaricama, ali u drugoj sobi. Onda se Tuljan gadno naroljao pa je iz vitrine izvadio JNA šapku od Kobčevog ćaleta, zastavnika prve klase, pa je sa nje iščupao petokraku i natakario kokardu. To je bilo sve. Malo je paradirao po stanu sa tom šapkom, a ostali su ga vijali da mu skinu šapku i kokardu. A onda je, slučajno ili ne, Tuljan u toj jurnjavi zakačio maršalovu sliku, koja je skliznula sa zida i razbila se u paramparčad. Ali kažem, to je bilo sve, jer u ono vreme nije bilo mobilnih da Tuljan napravi selfi. Ali tu je Tuljan baš prekardašio. Stvar se brzo pročula po koloniji. Sastajali smo se po ćoškovima i penili o tome šta da se radi. Nešto se mora preduzeti, ovo je strašno, ovo je nečuveno. Taj Tuljanov alkoholizam je prevršio svaku meru. Da li da sazovemo sastanak omladinske organizacije u mesnoj zajednici? Takve su to bile pizdarije. Posle mnogo godina Tuljan je uspeo da zavrne čuturu jednom za svagda. A mi ostali kao da smo žderali sve više.

Tog leta bilo je i neko prvenstvo u fudbalu. Najzanimljivije utakmice počinjale su od osam. Posle utakmica silazili smo iz stanova u toplu julsku noć i gluvarili na klupama pod starim kestenom kroz čije grane je treperio sedefasti banatski mesec. Kroz ravnicu je strujao miris Begeja, obalskog mulja i melase iz fabrike šećera. Neki su imali motore, jeftine apence i automatike, pa bismo nekad posedali i otperjašili do centra. Nekad smo samo gluvarili kraj opustelog kolovoza u ulici dr Laze Kostića, na toplom dnu okeana, pod beličastim palacanjem Mlečnog puta negde gore, na ustalasanoj površini. Iz grada su se vraćale prvo cure u letnjim haljinama, nedodirljive i uobražene, kao iz priče Irvina Šoa. Neko od retkih vlasnika jamahi i hondi, neko iz mnogo starijih ekipa, prozviždao bi starim ečanskim drumom u punom gasu, čisto da stavi svoj potpis na kraj vrelog dana. Mi dripci čuljili smo uši i pogađali je li to honda tog-i-tog iz te-i-te kolonije. Za curama su iz grada dolazili naši drugari, oni manje mrzovoljni od nas, koji su očetkali svoje spenserice, zagladili frizure i požurili na korzo. Oko ponoći bi se pod platanima začulo mrmljanje. To se iz pijančenja vraćao Miša Ovdašnji, izgubljen slučaj, samac, mašinbravar u „Šinvozu“. Ipak, skoro uvek imao je tanak letnji sako, a ne tako retko i napola razvezanu, muzgavu kravatu. Ako bi mu neko ponudio brendija iz čuture, zastao bi malo i zasmejavao nas upadicama koje je izgovarao u visokom falsetnom registru, naravno po banatski. Omiljena uzrečica bila mu je „O, te nataknem nakurac“. Ili: „Znaš ti štas ti kazo?“ Ali to mora u falsetu i po banatski. Jednom se Miša Ovdašnji u po bela dana vraćao iz grada. Neko mu je dao da napije limun votke. Limun votka, ne znam da li ima nešto gore od toga. Kad je Miša nategao, to je bilo pijenje kao da pije ladnu vodu, ja to nikad nisam video. Gutgutgutgut, i na kraju ostade samo malo votke pri dnu flaše. Miša nije ni trepnuo. „O. te nataknem nakurac“, rekao je i otišao kući, ne krivadujaći. Posle nekoliko godina saznali smo da je Miša umro i da u stanu gde su ga našli nije bilo nijednog komada nameštaja, osim kade u kojoj je spavao.

U to vreme, kad smo sanjali pod pokroviteljstvom bledog meseca, bio je popularan novi romantizam. To su bili neki glem rok i novotalasni bendovi kojih se možda neko danas i seća. Ali Kobac je smislio da ćemo mi lansirati pokret „new baroque“. I tako smo išli u grad zavrnutih nogavica, naopako obučenih majica, sa dve različite patike i dve različite čarape, s cigarom zabodenom u uho i štipaljkom prikačenom na nos. Hodali smo tromo kao nosorozi ili gegajući se kao patke. To je bio „new baroque“. Ali sve je to potpuno nevažno. To je samo jedna recka negde na dnu memorije, jedna trica koju gledaš kroz naopako okrenut durbin i pitaš se zar je baš sve to s mutnim osmehom mogao da pretrpi ovalni srebrni plovak tamo gore, na okeanskim valovima.

Pakovali smo rance, kampovali na Tamišu, putovali u krcatim vozovima na Istru, mimoilazili se na plažama u Biogradu i Vodicama, sedeli sklupčani na dokovima u Omišu, Jelsi i Baškim Vodama. U povratku, verno su nas čekali platani na dnu banatskog okeana. U bašti picerije kraj Begeja, pod ozvezdanim avgustovskim svodom, kovali smo planove o muzičkoj karijeri i svađali se oko toga jesu li bolji „Cepelini“ ili „Dip parpl“. Slušala nas je ćerka nastavnice likovnog iz osnovne škole, hipi devojka dve-tri godine starija od nas, raskuštrane riđe kose, u tesnim trapericama, i proricala nam uspeh, ali samo ako se ozbiljno posvetimo probama i sviračkom usavršavanju. Mi smo verovali u ono što je proricala, ne toliko zbog nas, već zbog toga što nam se malo sviđala ta ćerka nastavnice likovnog. Neki od nas koji smo sedeli za tim stolom sazreli su kasnije do toga da zaista okuse svetlost muzičke bine. A ćerka nastavnice otišla je posle nekoliko godina u Holandiju i više je nikad nismo videli.

Begejski patuljci i hirovite banatske egede udešavali su najčudnovatije spojeve i dogodovštine. Jednom smo u grad krenuli Kobac, Riči i ja, ali nam se negde na pola puta pridružio Tuljan, a onda i Jablan, koji je u to vreme bio najčudnija pojava u centru grada, dobrodušni džin nabreklih mišića koji se uglavnom tupo osmehivao i izražavao se jednosložnim rečima kao što su eh, hm i ha. Bio je desetak godina stariji od nas, takoreći čiča, ali nije bilo loše biti dobar s njim, jer se pričalo da je u starim danima bio veliki šibadžija, o kojem su se još ispredale legende. Ali sad se samo tupo osmehivao i govorio eh, hm, ko, evo, daj, tja i aha. Kad smo seli u hotelsku baštu, ne znam otkud se tu stvorila i devojka u jednostavnoj mini suknji od teksasa, zgodnih nogu, duge smeđe kose. Bila je starija od nas nekoliko godina, sa senkom iskustva na licu, a to lice bilo je vrlo lepo, malo izmoždeno životom, sa jednom tugaljivom boricom u uglu usta, lice žene koju život nije mazio ali koja nije dopuštala da joj nedaće uskrate bodrost mladog doba. Pili smo dobro zrenjaninsko pivo a orkestar je na podijumu svirao rok klasike. Mislim da su već tada u hotelskom bendu svirali Coka i Mile Džeger. Letnji mesec provirivao je kroz tende i blagonaklono namigivao, a konobar je donosio ture i društvo s koca i konopca lebdelo je u toplom letnjem sutonu. Noć je bila mlada, a nas su čekali krcati vozovi, jadranske plaže, muzička karijera i publika u transu koja s ovacijama dočekuje gitarske rifove i bubnjarske prelaze. Riči je bio u nekom svom fazonu, govorio je da je njegov idol Blekmor nenadmašan u variranju bahovskih harmonija. Kobac se samo nakresano kreveljio, a povremeno se i zacenjivao od smeha bez vidljivog razloga. Možda je zveknuo tavor sa pivom, to mu nije bilo strano. Tavor, ili lorazepam, to su tad rado uzimali oni koji vole tablete. Jablan je bio zadovoljan što je dobio pivo. Zatezao je svoje mornarske mišiće i smejuljio se posmatrajući društvo u kojem se našao i pitajući se kako je uopšte zalutao na ovu planetu na kojoj mu je malo šta jasno. Možda je devojka u mini suknji od teksasa primetila da čežnjivo sklanjam pogled s njenih prekrštenih nogu. Pogledala je i sama svoje lepo izvajane butine i rekla: „Baš volim da nosim kratko, dok sam mlada i dok imam šta da pokažem, zašto da ne. Pa jel tako?“ Imala je lice mučenice koja nije dopuštala da joj neko oduzme vedrinu. Dok je govorila, moglo se videti da joj u vilici nedostaje jedan zub. To je njenom izgledu davalo neku malu kurvinsku crtu. Ali lice joj je bilo setno lepo i prekrštene noge u suknji od teksasa zaista su bile seksi. Kako se završilo to veče na dnu okeana ne mogu se setiti. Uglavnom, nikad je više nisam video. Jablan je verovatno pri kraju rekao hm i nestao bez traga. Još neko vreme je tog leta vilenio po gradu, ulivajući strah svojom divovskom pojavom, a posle ga više niko nikad nije video. Riči je jedini od nas posle imao svoj bend, i bio je dobar na svom stratokasteru. Ipak, nije bio baš srećan i jednom, mnogo kasnije, samo je pao na ulici. Gde je nestala devojka zgodnih nogu? Možda je već sledećeg meseca ugradila zubni implant i otišla u Holandiju. To se nikad neće saznati.

Mi smo još neko vreme brojali zvezde u ulici dr Laze Kostića. Neke nove devojke u letnjim haljinama počele su se vraćati iz grada umesto starih, a one stare poudavale su se, jedna za drugom, za mangaše koji turiraju svoje honde pod neonskim svetlima ili za disk džokeje koji puštaju muziku u skleptanim diskotekama. Bledi banatski Mesec sve je to video i zapamtio. Sve to stoji kod njega u malom lunarnom tefteru. I ponekad je smešno koliko je sve to u stvari nevažno. Sve osim lakrdijaškog šaputanja begejskih patuljaka i slatkih proročanstava devojaka dugih nogu čiji se trag davno izgubio među nizozemskim vetrenjačama.

INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Stiven Majer

INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Godine 2004. širom sveta odjeknula je vest da je ugledni filozof Entoni Flu (Flew) sa Univerziteta u Ridingu odbacio dugogodišnju privrženost ateizmu i prihvatio realitet neke vrste kreatora. Flu je naveo dokaze inteligentnog dizajna u DNK i argumente „američkih teoretičara inteligentnog dizajna“ kao važne razloge za ovaj preobražaj.

Od tog vremena britanski čitaoci saznaju o teoriji inteligentnog dizajna (ID) uglavnom iz medijskih izveštaja o sudskim bitkama u Sjedinjenim Državama o tome je li legalno edukovati đake o njoj. Prema većini izveštaja, ID je „verski zasnovana“ alternativa evoluciji, utemeljena isključivo na religiji.

No je li to tačno? Kao jedan od arhitekata ove teroije, znam da nije.

Suprotno medijskim izveštajima, ID nije verski zasnovana ideja, već na dokazima zasnovana naučna teorija o poreklu života. Prema darvinističkim biolozima kao što je Ričard Dokins sa Univerziteta Oksford, živi sistemi „izgledaju kao da su dizajnirani sa određenom svrhom“. Ali za moderne darviniste ta pojavnost dizajna je iluzorna, budući da je potpuno neusmereni proces prirodne selekcije zasnovane na nasumičnim mutacijama sasvim dovoljan da proizvede samosvojne strukture koje odaju utisak kao da su dizajnirane a koje nalazimo u živim organizmima.

Sa druge strane, ID smatra da postoje indikativna obeležja živih sistema i univerzuma koja se najbolje mogu objasniti dizajnirajućom inteligencijom. Ova teorija ne dovodi u pitanje ideju evolucije definisane kao promena tokom vremena, pa čak ni ideju zajedničkih predaka, ali ona se suprotstavlja Darvinovoj ideji da je uzrok bioloških promena potpuno slep i neusmeren.

Kakve naznake inteligencije vide zastupnici dizajna?

Poslednjih godina biolozi su otkrili jedinstven svet nanotehnologije unutar živih ćelija – kompleksne provodnike, klizeće stege, turbine koje generišu energiju i minijaturne mašine. Na primer, ćelije nekih bakterija pokreču rotorske mašine koje nazivamo flagelarnim motorima i koji rotiraju brzinom od 100 hiljada obrtaja u minuti. Ove mašiune izgledaju kao da su ih dizajnirali inženjeri, od mnogo zasebnih mehaničkih delova (sačinjenih od proteina), uključujući rotore, statore, zaptivne prstenove, hilzne, kardanske zglobove i pogonske osovine.

Mikrobiolog Majkl Bihi (Behe) ukazuje da flagelarni motor počiva na koordinarom delovanju trideset proteinskih delova. Ako uklonite jedan od ovih proteina, rotorski motor neće raditi. Motor je, prema rečima Bihija, „nesvodljivo kompleksan“ (irreducibly complex).

Ovo stvara problem darvinističkom mehanizmu. Prirodna selekcija čuva ili „odabira“ funkcionalna preimućstva onako kako se ona pojavljuju nasumičnom mutacijom. A flagelarni motor ne funkcioniše ukoliko svih njegovih trideset delova nisu prisutni. Tako ispada da prirodna selekcija može da „odabere“ motor jednom kad se on već pojavio kao funkcionalna celina, ali ona nije u stanju da proizvede motor na darvinistički „korak po korak“ način.

Prirodna selekcija navodno gradi kompleksne sisteme od jednostavnijih struktura na taj način što očuvava seriju prelaznih oblika (intermediates), od kojih svaki mora da obavlja neku funkciju. Kod flagelarnog motora, većina ključnih prelaznih struktura ne obavlja nikakvu funkciju koju bi selekcija mogla očuvati. Ovo ostavlja poreklo flagelarnog motora neobjašnjeno prirodnom selekcijom – mehanizmom koji je Darvin izričito postulirao da zameni hipotezu dizajna.

Postoji li bolje objašnjenbje? Na osnovu našeg uniformnog iskustva, poznat nam je samo jedan tip uzroka koji proizvodi nesvodljivo kompleksne sisteme: inteligencija. Gde god se suočavamo sa kompleksnim sistemima - bilo da je reč o integrisanim kolima ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem – a znamo kako su oni nastali, neizostavno je neki oblik dizajnirajuće inteligencije odigrao ulogu.

Razmotrimo jedan još fundamentalniji argument za dizajn. Godine 1953, kada su Votson i Krik razjasnili strukturu molekula DNK, to je bilo zapanjujuće otkriće. Niti precizno sekvencionisanih hemikalija koje se zovu nukleotidi u DNK čuvaju i prenose skupove instrukcija – informacija – u četvoroslovnom digitalnom kodu da bi se izgradili proteinski molekuli koji su neophodni ćeliji za opstanak. Krik je potom razvio svoju „hipotezu sekvence“ prema kojoj hemijske baze u DNK funkionišu kao slova u pisanom jeziku ili kao simboli u kompjuterskom kodu. Kao što je Dokins primetio, „mašinski kod gena je na zagonetan način nalik kompjuteru“.

U najmanju ruku, informaciona svojstva ćelije deluju dizajnirano. Pa opet, do danas nijedna teorija neusmerene hemijske evolucije nije objasnila poreklo digitalne informacije neophodne da bi se izgradila prva živa ćelija. Zašto? Jednostavno, ima previše informacija u ćeliji da bi se to moglo objasniti samo slučajnošću.

Pokazalo se takođe da se informacija u DNK (i u RNK) ne može objasniti silama hemijske nužnosti. Govoriti drugačije bilo bi slično kao tvrditi da je naslov nastao kao rezultat hemijske privlačnosti mastila i hartije. Očigledno je na delu nešto drugo.

DNK funkcioniše kao softverski program. Iz iskustva znamo da softver potiče od programera. Znamo da informacija – bilo da je reč o hijeroglifima ili o radio signalima – uvek potiče od inteligentnog izvora. Kao što je pionir teorije informacija Henri Kestler (Quastler) primetio: “Informacija uobičajeno nastaje od svesne aktivnosti”. Otkriće digitalne informacije u DNK tako je pružilo čvrst osnov za zaključivanje da je inteligencija imala uzročnu ulogu u njenom nastanku.

ID stoga nije zasnovan na religiji, več na naučnim otkrićima i na našem iskustvu o uzroku i posledici, što je osnov svakog naučnog rezonovanja o prošlosti. Za razliku od kreacionizma, ID predstavlja zaključivanje na osnovu bioloških podataka.

No i pored toga, ID može podupreti teističku veru. Ali to ne predstavlja osnov za njeno odbacivanje od strane onih koji brkaju dokaze za teoriju sa njenim mogućim implikacijama. Mnogi astrofizičari ispočetka su odbijali teoriju big benga zbog toga što se činilo da ukazuje na potrebu za transcedentnim uzrokom materije, prostora i vremena. Ali nauka ju je naposletku prihvatila zbog toga što su je dokazi snažno podupirali.

Danas je sa sličnim predrasudama suočen inteligentni dizajn. Kako god, i ova nova teorija mora biti evaluirana na osnovu dokaza, a ne na osnovu filozofskih sklonosti. Kao što je profesor Flu savetovao : „Moramo slediti dokaze, kuda god oni vodili“.

(preveo V. L.)

Stiven Majer (Meyer) doktorirao je na Kembridžu tezom iz oblasti filozofije nauke i jedan je od osnivača Instituta „Discovery“.

MATRIKS DVOSTRUKE ZAVOJNICE

Otkako su otkrića Frensisa Krika i Džejmsa Votsona pokazala da je DNK zapravo savršeno kreiran softver, postalo je izvesno da je živi svet stvorio inteligentni dizajner, koga neki nazivaju Bogom. Inteligentni dizajn i kreacionizam načelno su dve različite stvari. Ali – kako primećujem - većina najistaknutijih zastupnika inteligentnog dizajna sklona je da načini i taj naredni korak. Takav je, na primer, slučaj sa istoričarom nauke Stivenom Majerom i biologom Tomislavom Terzinom sa kanadskog Univerziteta Alberta.

Кonsekvence inteligentnog dizajna mogu, međutim, navesti na izvesne na prvi pogled paradoksalne zaključke. Možda zaista živimo u matriksu ili u nekoj vrsti laboratorije? Naime, svet koji je stvorio taj dizajner zapravo je klanica i groblje, koliko god se zavaravali lepotom pejzaža ili šara na leptirovim krilima. Njegovi činovi po svemu sudeći dobri su za njega, ali prema čoveku je on ravnodušan i nemilosrdan, na sličan način kao što pastir uzgaja jaganjce za svrhu koja nije baš najpogodnija za jaganjce, a jaganjci u njemu svejednako vide hranitelja i dobrotvora.

Sve što čovek uzgaja od živog sveta namenjeno je čovekovim egoističnim potrebama – da proždere njihovo telo, da iskoristi njihovu snagu, da se razonodi njihovim zabavnim veštinama i ukrasnim perjem držeći ih u zatočeništvu, ili da stekne zaradu od njihovog potomstva. (Najređi su primeri obostrano korisne simbioze kakva se razvila od praistorijskog partnerstva lovaca sakupljača i vukova.) Analogija sa pastirom i stadom upućuje na zaključak da inteligentni dizajner ubira neku sasvim određenu korist za sebe od žetve ljudskih duša koje uzgaja na Zemlji. Sa druge strane, jagnje teško da ima zajedničke interese sa pastirom koji oštri nož za Božić.

Da sve ne bi bilo potpuno ostrašćeno, mogli bi se navesti i neki protivrazlozi. Analogija sa pastirom ima, naime, ozbiljan nedostatak utoliko što čovek nije stvorio životinje. Pored toga, fenomen savesti jedan je od retkih koji bi donekle mogli potvrditi izvorno dobre namere dizajnera. Na trećem mestu, sve obuhvatnija saznanja o iskustvu bliske smrti (near death experience) kao da svedoče o izvesnim konstantama (osećaj bezuslovne ljubavi) čija se verodostojnost teško može poreći.

Kako onda sumirati poziciju potpisnika ovih redova na skali tipova agnosticizma? Iako me to niko nije pitao, pokušaću da odgovorim. Kad je reč o podeli na slabiju i jaču formu agnosticizma (prva jednostavna odbija mogućnost opredeljenja u odgovoru na pitanje je li moguće saznanje o postojanju Boga, dok druga ide korak dalje i tvrdi da saznanje o postojanju Boga jeste nemoguće), zaokružujem pod A.

Kad je reč o podeli na agnostički teizam i agnostički ateizam (zastupnici prvog veruju u Boga ali ne tvrde da poseduju znanje o tome da li Bog postoji ili ne, dok zastupnici drugog tvrde da ne veruju u Boga ali da ne poseduju znanje o tome da Bog ne postoji), opet zaokružujem pod A.

Pozicioniranja ovakve vrste više su posledica urođenog mentalnog sklopa nego logičnog rezonovanja ili količine dostupnih informacija. Nemam simpatija prema Ričardu Dokinsu i njegovom histeričnom ateizmu koji je samo izraz duboke unutarnje uznemirenosti. Podjednako sam sumnjičav prema potrebi kreacionista da se pošto-poto poistovete sa jednostavnim odgovorima i usidre u mirnoj luci konačnih istina. Sa druge strane, ne znam kako bih opisao svoj odnos prema verujućim ljudima koji imaju duboko pouzdanje u entitet koji je, po njihovim vlastitim rečima, u potpunosti izvan moći čovekovog poimanja i imaginacije. Jedino je snaga vere mogla posejati katedrale i poslati flote u nove svetove. Je li to bila vera u još jednu iluziju ili u put, istinu i život?

Za opredeljivanje ovakve vrste logički  razlozi su manje-više suvišni. Opet se vraćamo na mentalni sklop. Na urođene koordinate naravi pojedinca i na položaj molekula u softveru dvostruke zavojnice dezoksiribonukleinske kiseline.

Prezentacije Stivena Majera i debate u kojima učestvuje pravi su primer trpeljivosti, doslednosti i naučne posvećenosti. Mnogo toga dostupno je na "Jutjubu". Evo jednog od novijih predavanja:

Na "Jutjubu" ne manjka objava o NDE fenomenu. Obično mogu da detektujem kad osoba u ovakvim situacijama folira, ali u mnoštvu ispovesti koje sam odslušao niti jednom nisam naslutio primese šarlatanstva. Evo, radi ilustracije, dva priloga o NDE iz usta doktora medicine:

HOLOGRAM VEĆ VIĐENOG?

Budući da nema presudan uticaj na delovanje nervnog sistema, jedna umnogome zbunjujuća manifestacija duševnog života ostala je do danas po strani od glavnog toka istraživanja u psihologiji i srodnim disciplinama. Pa ipak, u „Psihopatologiji svakodnevnog života” Frojd je ovo iskustvo svrstao u „kategoriju čudesnog” i upozorio da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje”. U psihoanalizi se pojava ponekad tumači kao izraz želje za ponavljanjem prošlog iskustva - ali ovog puta sa ishodom koji više zadovoljava.

U svakom slučaju, fenomen već viđenog opisan je u umetničkoj književnosti znatno ranije nego što je, krajem 19. veka, francuski istraživač parapsiholoških fenomena Emil Boarak skovao danas odomaćeni termin – deža vi. Čini se da je iskustvo bilo izuzetno blisko Čarlsu Dikensu, koji ga u „Davidu Koperfildu” pominje u dva navrata. Na jednom mestu, u 39. poglavlju romana, pisac veli: „Svima nam je poznato iskustvo sa osećanjem koje nas povremeno obuzme - da je ono što vidimo i činimo ranije već bilo rečeno i učinjeno, da smo u davnoj prošlosti već bili okruženi istim licima, predmetima i okolnostima, da savršeno dobro znamo šta će sledeće biti rečeno, kao da se toga iznenada prisećamo.”

U „Psihologiji fenomena deža vi” - jednoj od svega nekoliko do danas objavljenih, akademski utemeljenih knjiga posvećenih ovoj pojavi, istraživač sa Univerziteta u Johanesburgu Vernon Nep je 1983. godine deža vi odredio kao „bilo koju subjektivno neodgovarajuću impresiju podudarnosti sadašnjeg iskustva sa neodređenom prošlošću”.

Švajcarski psiholog Artur Fankhauzer poziva se na istraživanja koja pokazuju da oko jedne trećine ljudi ima takva iskustva, kao i da su iskustva učestalija i intenzivnija u ranom uzrastu, otprilike između 15. i 25. godine:

- Ova iskustva su - navodi Fankhauzer u članku „Tri tipa deža vi” iz 1995. godine - najčešće, ako ne i uvek, povezana sa vrlo banalnim događajima. No ona su u isto vreme toliko upečatljiva da sećanje na njih ne bledi godinama posle toga. Još jedna crta sa kojom su svi saglasni jeste izuzetna podudarnost pojedinosti svih čulnih senzacija. Kada se nalazite usred ovog iskustva, svesni ste da je sve u potpunoj saglasnosti sa vašom „memorijom”tog događaja.

Osećaj je uglavnom kratak - najčešće traje svega nekoliko sekundi, ali u patološkim slučajevima je produžen. Ponekad se pojavljuje neposredno pre napada epilepsije temporalnog režnja mozga. Poznati neurohirur Vajlder Penfild je 1955. izveo eksperiment u kome je električnom strujom stimulisao temporalni režanj, što je kod 8 odsto ispitanih uzrokovalo „memorije”. Uočene veze ovakvog tipa dovele su do pretpostavke da je "već viđeno" naprosto neurološka anomalija - posledica neodgovarajućeg električnog pražnjenja u mozgu.

Ovo međutim teško da bi zadovoljilo privrženike pseudonaučnog objašnjenja, koji se pozivaju na prekognitivne snove, vremenska zakrivljenja, paralelne univerzume ili „tahjone” - čestice sposobne da putuju unazad kroz vreme. Sa parapsihološkog stanovišta, deža vi se najčešće opisuje kao mogućnost da se zaviri u prethodnu inkarnaciju. U ovom tumačenju ima poteškoća, budući da bi fenomen više odgovarao krajnje specifičnom konceptu reinkarnacije - antičkoj kosmološkoj ideji o „večitom vraćanju istog", koju je preuzeo Niče, tvrdeći da je sve što se zbiva deo beskrajnog ponavljanja ciklusa događaja.

Kao vruća tema među francuskim psiholozima devedesetih godina 19. veka, pojam deža vi bio je dovoljno poznat Marselu Prustu, koji ga izričito pominje u „Traganju za iščezlim vremenom". Pa iako nijedan pisac pre Prusta nije došao na ideju da od kompleksne, sa osetima udružene memorije načini središnje gradivo svoga dela, pojam deža vi ne treba brkati sa onim što je docnije postalo poznato kao Prustov efekat - nehotično oživljavanje sećanja i sa njima povezanih emocija kao odgovora na čulnu senzaciju mirisa. Komad madlenice umočen u čaj, koji je Prusta kasnije podstakao da napiše osam tomova, iznedrio je zatomljenu memoriju bez posredovanja svesne volje ili intelekta. No, za uglavnom prozaične sekvence koje otkriva fenomen deža vi, i voljno usredsređenje i čulni podsticaj podjednako su bezuspešni „okidači”.

Pozivajući se na hipotezu holandskog psihijatra Hermana Snoa, publicista Džems Geri u kratkom napisu objavljenom u magazinu „Tajm” u maju 1997. godine navodi kako bi jedan od modela za moguće objašnjenje mogao biti hologram:

 U hologramu, vrsti trodimenzionalne fotografije, svaka tačka slike sadrži sve neophodne podatke potrebne da bi se slika rekonstruisala kao celina. Čak i najmanji fragment daće celovitu sliku. Ali što je manji fragment, slika će biti manje oštra. Ako su sećanja doista pohranjena u mozgu kao hologrami, svaki delić memorije sadrži sve potrebne čulne i emocionalne podatke za oživljavanje celovitog izvornog iskustva. Jedinstveni detalj - zvuk dečijeg glasa ili miris nečijeg odela - u stanju je da evocira kompletnu zapamćenu scenu. Deža vi se dešava kada detalj sadašnjeg iskustva tako intenzivno podseća na detalj iz ranijeg iskustva da se utisak pobrka. Kao rezultat ove zamene, mozak sadašnji trenutak registruje kao prošlost.

Jedan drugi neurobiološki pokušaj objašnjenja pretpostavlja grešku u „tajmingu” perceptivnog i kognitivnog procesa. Čulna informacija se nekom omaškom prestrojava na svom putu ka memorijskom skladištu i stoga se ne percipira trenutno. Ovo kratko zakašnjenje uzrokuje senzaciju istovremenog "doživljavanja" i "sećanja" na neki događaj.

Pa ipak, svoditi upečatljivo duševno iskustvo isključivo na ravan fiziologije ponekad znači oglušiti se o složenu prirodu egzistencije. Vatrene ispovesti junaka Dostojevskog i smotrene kontemplacije Tomasa Mana teško se mogu objasniti nivoom adrenalina ili serotonina u krvotoku autora. „Sve odlazi, sve se vraća, večito se kotrlja točak bića” - pisao je Niče u „Zaratustri”. A nešto dalje: „Vratiću se, s ovim Suncem, s ovom Zemljom, s ovim orlom, s ovom zmijom - ne u novi život ili bolji život ili srećan život; vraćaću se večno ovom jednom te istom životu, u najvećem i u najmanjem, da ponovo učim večito vraćanje istih stvari.”

Ničeova ideja nije slavila učmalost, već, paradoksalno, njenu suprotnost - pozivala je da se oduševljeno prigrle svi aspekti života i da se u svakom trenutku načini najbolji mogući izbor.

Rastvarajući na kratko kapiju „već viđenog”, možda nas varničenje u temporalnom režnju mozga isto tako, skupa sa Frojdom, upozorava da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje".

ZBOGOM KABASTIM TOMOVIMA

Svako ko s konzervativnim sladostrašćem danas izjavljuje kako mu ništa ne može zameniti dobru staru knjigu od hartije, a pri tom mu generacijski i profesionalno nije strana digitalna tehnologija, jednostavno je malo lenj u glavu (da ne upotrebim neki skaredniji izraz). 

Sinonim za knjigu nije nepraktična kupusara od listova hartije, koji vremenom dobijaju uši ako nisu fiksirani tvrdim povezom. Do pre nekih šest stotina godina većinu knjiga većina ljudi držala je u svojim glavama, a u glavama su ih još pre dve stotine godina držali Filip Višnjić i Tešan Podrugović. Usmena, nematerijalna knjiga nije manje knjiga od kabastih tomova naštancanih štamparskom bojom, koji su na dovoljno dugi rok osuđeni na plesan, vaši i truljenje.
Štaviše, u istoriji knjige, proizvod od papirusa, pergamenta ili uvezanih listova iz štamparske prese pokazao se kao manje praktično i trajno rešenje od mnogih drugih pojavnih oblika ovog artefakta. Većina tekstova starogrčkih dramaturga, čiji su nam danas samo naslovi poznati, trajno je izgubljena za naredne generacije upravo zbog trošnosti materijala na kojima su bili zabeleženi. Ono što posedujemo samo je vrh ledenog brega helenske drame (iako nije sporno da je sačuvano ono što su prepisivači kroz istoriju smatrali najviše vrednim). Čitava Aleksandrijska biblioteka nestala je u požaru, a u svoje vreme tako je nestao i dobar deo Narodne biblioteke Srbije. Ali tablice od pečene gline drevnih Sumerana strpljivo su i postojano čekale pet hiljada godina, sve dok Edvard Hinks i ostali nisu sredinom devetnaestog veka dešifrovali klinasto pismo Asurbanipalove biblioteke iz Ninive. To je omogućilo da se čovečanstvo upozna sa Gilgamešom, najstarijim epom ljudske civilizacije, koji je do tada milenijumima počivao u tami. Da je kojim slučajem bio štampan u kiosk varijanti kao mamac uz dnevne novine, sasvim je izvesno da nikada ne bismo saznali da je velika egzistencijalna drama u pisanoj formi postojala i pre Homerovih spevova.
Knjige u nematerijalnoj formi, poput staroindijskih Veda ili Kurana, isto su tako neuporedivo otpornije na truležnost, požare i druge prirodne ili ljudskim nemarom izazvane katastrofe.
Kao neko ko je u svoje vreme s religioznim nestrpljenjem očekivao izlazak knjige iz štampe, ko je s udivljenjem načinjao novo izdanje i uobražavao da ima nečeg vrhunaravnog u svežem mirisu štamparske boje u tek otpakovanom tomu, danas kažem da je elektronsko izdanje mera svih stvari u svetu knjige. Što bi rekao Protagora – mera svih stvari, postojećih da postoje, a nepostojećih da ne postoje.
Svako ko je jednom u rukama imao „kindle“ ili neki drugi „e-čitač“ u koji se može pohraniti hiljade knjiga, morao bi znati da su šume dragocenost ove planete i da su paučinom obrasli zidovi s papirnim bibliotekama stvar prošlosti. Elektronska knjiga iziskuje manje proizvodne troškove i shodno tome je jeftinija, preglednija je, praktičnija i nudi interaktivnu podršku kakva je nemoguća u papirnom obliku.
Kada poslednje vredno papirno izdanje bude preneto u elektronski oblik, nestaće i potreba da se prilikom selidbi razmišlja o još jednom ustajalom balastu s kojeg treba uklanjati prašinu i na novoj, kao i na staroj adresi. Predmet sa uv ezanim listovima hartije bio je samo jedan istorijski prolazan pojavni oblik knjige.
Ekološka samosvest, respekt prema biljnom svetu, više slobodnog prostora u privatnim domovima i javnim ustanovama, manje alergijskih kijavica, manji obim posla prilikom velikog spremanja kuće ili stana, to su samo neka od preimućstava ne-više-tako-nove dobre elektronske knjige.
Uz to, prestaće i potreba za maltretiranjem dece školskog uzrasta njihovim uterivanjem u autobuse i prisiljavanjem da izbezumljeni lutaju sajamskim halama zureći u šljaštave naslovne stranice predmeta koji su sve manje potrebni u domovima i čija je cena sve nedostupnija porodičnim budžetima. Umesto toga, dolazi vreme da se pisana reč slavi u prirodnom ambijentu, na okupljanjima u nacionalnim ili gradskim parkovima, ili u bilo kojem drugom pogodnom okružju, daleko od mirisa roštiljskih štandova kraj hale jedan Beogradskog sajma.