CRVENA STIHIJA

Hteli smo da krenemo u utorak, pa u sredu, ali u utorak bežična veza nije radila i nije bilo nikakvih vesti, a u sredu je unezvereni reporter iz lokalnog studija preneo da su putevi zakrčeni a da policije nema nigde na vidiku. Potom je opet nestalo signala. Jasna je prvo dobijala histerične napade, zatim je pala u potištenost koja je trajala više dana. Sada se budila iz depresije i ponovo zapadala u stanje usplahirenosti. Pila je prozak, lekove za smirenje i lekove za tahikardiju, ali ništa nije pomagalo. Lice joj je bilo podbulo, a oko očiju su joj se pojavili tamni kolutovi. Ni ja nisam bolje izgledao, ali nisam pio lekove. Na ulicama su otvoreno nudili kokain i halucionogene tablete, ali bio sam tvrdoglav u ideji da ostanem trezven.

Najzad, u četvrtak smo ubacili stvari u gepek i krenuli. Jasna je rekla da više ne može da čeka, da mora videti Valeriju, našu ćerku koja je u Subotici živela sa mužem i sinom. Nisu pomogla moja odvraćanja, ubeđivanja da je put neizvestan, da je Valerija punoletna, da je dovoljno što se povremeno vidimo preko kompjuterskog ekrana. Nije da nisam želeo isto što i Jasna, ali polazak na put ličio je na misiju kamikaze. Na kraju krajeva, nije bilo više nikakve svrhe. Nije ostalo još puno vremena. Iz Bajkonura, iz Kejp Kanaverala, sa kineskih kosmodroma i dalje su ispaljivalji rakete sa nuklearnim bojevim glavama. Iako je bilo zimsko doba, polja prekrivena snegom imala su otrovno zelenu boju. Bio je to odsjaj neba koje je poprimilo isto takvu boju usled mešanja ozonskih slojeva. Noću više nije bilo mraka. Trećinu nebeskog svoda zapremala je bledosiva ovalna mrlja. Umesto zvezda videlo se samo rasprskavanje nuklearnih jezgara. Jasna je grizla prste, ruke su joj drhtale i prosipala je kafu, lomila je posuđe u kuhinji, a kad joj je dojadila moja neodlučnost počela je sama da pakuje stvari. Tako sam joj se pridružio i krenuli smo na put.

Već na početku je bilo nevolja. Teško smo se probili kroz centar. Na Trgu republike sve je bilo krcato. Pvih dana, u oktobru, zapravo je bilo neke organizacije. Na bini su se smenjivali muzički sastavi i govornici su bodrili okupljene građane. Posle više niko nije ništa govorio. Na bini je ostao miks pult i niko nije demontirao razglas. Disk džokeji su se spontano smenjivali, a na trgu su ljudi danju i noću plesali, pili, padali u nesvest, budili se i ponovo plesali. Od nekog doba plesali su pod maskama, kao jahači apokalipse, kao zombiji, kosturi, glavati vodozemci, grifoni i harpije. Vozači su trubili, pokušavali da se probiju, ali niko se nije žacao. Maske su naskakale na haube, grebale po staklima, skidale brisače, igrale kolo oko automobila.

Nekako smo se iskobeljali iz tog meteža, ali tek što smo prošli most na Tisi, kolona je počela da mili. U koloni su u oba smera bila po dva automobila, ali neprestano su se među njih ubacivala vozila sa usplahirenim vozačima koji su uletali u makazice, viozili po blatištu na utrini i na sve moguće načine pokušavali da prestignu ostale. Ljudi su pretili jedni drugima kroz prozore, pritiskali sirene, turirali motore da bi zaplašili one koji su po njihovom mišljenju vozili presporo. Pored svega, naišla je kolona vojnih vozila. Neki ogranci države kao da su još bili delatni. Ispred je išao oklopni džip sa rotacionim svetlima, upozoravajući vozače da se pomere u stranu. Na transporterima su sedeli vojnici bez kapa i bez previše elana u pogledima i pokretima. Neko je rekao da idu da spašavaju poplavljene u donjem Potisju. Usled pomeranja tla, veliki delovi karpatskog masiva sručili su se u vodotokove. Panoniju je počela da preplavljuje penušava blatna stihija crvena kao krv.

U sitroen ispred nas velikom brzinom zabio se kombi koji je išao iz suprotnog smera. Putnički automobil je usled udara sleteo u jarak i iz haube je počeo da izlazi dim. Iz sitroena je uspeo da se iskobelja mršav, prebledeo čovek šezdesetih godina. Društvo u kombiju je bilo veselo. Videlo se da je jedan od putnika obgrlio harmoniku. Vozač kombija nesigurnim pokretom otvori vrata i isto tako nesigurnim korakom zakorači na kolovoz. Izgledalo je kao da se krevelji i pogled mu je bio mutan. Mršavi čovek mu priđe bez reči, repetira pištolj i tri puta opali ciljajući u noge. Barem jedan projektil je pogodio. Vozač kombija pade kao pokošen i poče da se previja. Iz potkolenice je po asfaltu špricala krv. Njegovi saputnici istrčaše sa namerom da mu pomognu, ali niko nije ni pokušao da se suprotstavi mršavom čoveku. On se laganim korakom, kao hipnotisan, zaputi napred kraj kolone vozila. Posle nekoliko minuta odjeknu još jedan pucanj. „Ubio se“ – dođe do nas glas.

Kolona je više stajala u mestu nego što se pomerala. Kad smo došli do raskrsnice za selo, napravio sam manevar i skrenuo ulevo, iako je i sporedni put bio zakrčen traktorskim prikolicama i napuštenim, pokvarenim automobilima.

Jasna se obazre na sedištu. „Kuda ćeš sad? Jesi li poludeo?“

„Kako ti nije jasno?“ – odbrusih nervozno. „Onako nikad nećemo stići. Svi će se međusobno poubijati.“

Jasna mi uputi izbezumljen pogled. „A ovo? Kuda ovo vodi? Nikad nećemo stići. Uhvatiće nas noć a nećemo se domoći autoputa.“

„Pa šta. Ionako nikuda nećemo stići, to je jasno od početka. To sam ti sve vreme govorio. Svi smo završili karijeru.“

„Možda ti jesi, ali ja hoću da vidim Vanju. Vanja nas čeka. Mislila sam da budemo na okupu do kraja....“ Ova misao najednom ju je rastužila. Zagledala se u svoja kolena, a zatim ramena počeše da joj se tresu. Bilo je to potmulo, teško ridanje, kao da se davi, kao da je dobila napad astme. Pustio sam je da do kraja istera iz sebe to očajanje. To je značilo da se barem neko vreme nećemo prepirati. Posle nekog vremena ona sporim pokretom iz tašne izvadi mobilni telefon.

„Vanja, Vanja, mi smo... Prešli smo most i tata je sada skrenuo sa glavnog puta.“

„Mama, rekla sam da ne krećete. Zašto mi to radiš?“ – čulo se iz telefona. Usledile su smetnje na vezama. Čulo se šuštanje, a zatim opet Vanjin glas: „Neka potpuno nova tehnologija.... Oružje na bazi elektromagnetnih vibracija... Biće sve u redu. Vi se vratite...“ Veza se prekinula. Jasna je još neko vreme pritiskala tipke, ali bez uspeha. Ona teško uzdahnu i zagleda se kroz vetrobransko staklo, kao da se nakratko pomirila sa sudbinom.

„Izvadi te sendviče“ – rekoh. „Ne moramo bar da krepamo gladni.“

Ona poslušno poče da čeprka po rancu. Dodala mi je užinu spakovanu u celofan, a uzela nešto i za sebe.

„Ludice, eto, čula si“ – rekoh tonom koji je trebalo da odiše novim optimizmom. „Nešto će već uraditi, nešto će izmisliti.“

Moje reči imale su slab uticaj. Gledala je odsutno u tmuran, zelenkast pejzaž pred sobom i isto tako odsutno pokušavala da savlada zalogaj u ustima.

Putovali smo već satima, ali razdaljina koju smo prešli bila je zanemarljiva. Sporedni putevi bili su zakrčeni kao i glavne saobraćajnice. Kuda su se zaputili svi ti ljudi? Mora biti da je na delu bio neki psihološki instinkt. Pobeći, pomeriti se, potražiti sklonište. U selu je bilo nekoliko prodavnica, ali nijedna nije radila. Ulicama su se kretali ljudi sa puškom o ramenu.

„Hajde, okreni“ – reče Jasna, protivno svakoj psihološkoj logici. „Idemo kući.“

„Voleo bih da mogu“ – rekoh. „Ali to je nemoguće u ovim okolnostima. Pogledaj kakva je gužva. Kraj puta su odbačene poljoprivredne mašine. Jednostavno je nemoguće.“

„Možda... Ako naiđemo na neku sporednu ulicu. Ako se ukaže prilika...“ – reče ona neočekivano spokojnim tonom.

Pogledao sam kroz prozor. Snežni pokrivač u udolinama se topio. Zapravo, prekrivala ga je gusta tekućina zagasito crvene boje. Ličilo je na lavu, na magmu iz oživelih karpatskih vulkana.

„Uhvatiće nas noć“ – rekoh. „Bolje da potražimo neki smeštaj.“

Iza sela je bio manastir. Kraj zidane ograde bilo je parkirano mnogo automobila i gorele su logorske vatre.

„Da vidimo, može li se tu naći neki konak?“ – rekoh bojažljivo. Nije bilo odgovora. Skrenuo sam sa puta i vozio vlažnim drumom koji se na kraju prometnuo u vlažni poljski put. Automobili su bili parkirani sa desne strane, na uzvišici gde još nije dopirala crvena tekućina. Nije se moglo dalje. Našao sam mesto za parkiranje i izašli smo u prohladni novembarski sumrak, osvetljen mlečnom mrljom koju su tek delimično zakrivali gusti oblaci.

Ljudi su se grejali kraj pucketavih vatri, njihova lica delovala su neobično izborano u narandžastom odsjaju. Na nekoliko mesta pripremala se hrana u kazanima.

„Ima li mesta u konaku?“ – doviknuh čoveku koji je u vatru dodavao cepanice.

On dovrši posao, otrese šake i priđe nam da bi nas bolje osmotrio. „Nema konaka u tom manastiru. To jest, konak je tako mali da u njega jedva stanu monasi. Tamo sad služe bdenje, kao i svake noći.“ Pogled mu se nakratko zaustavi na Jasninom ispijenom licu, zatim ponovo doluta do mene. „Ja vas poznajem odnekud“ – reče. „Da ne radite možda u naftnoj industriji?“

„Da, radio sam“ – rekoh. „Ja sam inženjer geodezije“.

„Sećam se, jednom sam uzeo izjavu od vas.“

„Vi ste novinar"? – upitah.

„Bio sam“ – reče on nasmejavši se. „Duga je to priča. Zovem se Marko, radio sam u dopisništvu Novosti. Možda me se sećate.“

„Da, poznati ste mi“ – rekoh.

„Znate šta, ako ne nađete ništa drugo, možete odspavati u našem kombiju. Ima dovoljno mesta. Jedino vam može zasmetati dečji plač.“ Posle kratke stanke, on dodade: „Žena mi se jutros porodila. Dobio sam ćerku. Krenuli smo u porodilište, ali dospeli smo dovde i ni makac. Nije se moglo ni napred ni nazad. Srećom, našao se tu jedan lekar... Sve je dobro ispalo. Kako god, ja danas slavim, i pored svega. I slaviću i sutra, ako dočekamo. Nadam se da ću sutra uspeti da se probijem do bolnice.“ Lice mu se ponovo razvuče u širok osmeh. „Hajde, sedite malo i popijte nešto sa nama. Ionako nam se svima isto piše.“

Pozdravili smo se sa ćutljivom ženom zavijenom u ćebad i rekli nekoliko ljubaznih reči malom stvorenju u smotuljku privijenom na njene grudi.

Neki čovek je sedeo kraj vatre i kao da je jedva čekao da nastavi izlaganje započeto pre našeg dolaska. Bio je to kum našeg domaćina.

„Zemlja nije ravna ploča, ali Kopernik je bio u zabludi: Zemlja se ne okreće oko Sunca, već se Sunce okreće oko Zemlje“ – reče on dok nam je domaćin dodavao šolje sa kuvanim vinom. „To je sada konačno postalo jasno kao dan.

„Ne slušajte ga“ – reče Marko. Zanimljiv je prvih deset minuta. Posle počinje da se ponavlja i da laže.

Njegovog kuma to nije pokolebalo. „Zemlja čvrsto stoji na svom mestu“ – reče on vraćajući skliznute naočare na svoje mesto u korenu nosa. „Zašto bi se okretala? Samo zato što je Sunce veće? Evo, sada će nas sve skupa progutati aždaja i sve će se vratiti na početak. Ali to nije prvi put.“

„Kako to mislite?“ – upitah.

Marko se uhvati za glavu. „Nemojte ga podbadati“ – reče. „Ionako smo već naderali. Ceo dan ga slušam".“

„Mi smo već jednom bili raspolućeni“ – reče kum, ne obraćajući pažnju na komentar. „Ljudska civilizacije počela je ne baš tako davno. Sve je zabeleženo u vavilonskom epu Enuma Eliš. Tijamat je bila boginja haosa koju je bog munje Marduk prepolovio na pola. Od njenih rebara napravio je nebeski svod i Zemlju. Od njenih uplakanih očiju nastali su izvori Tigra i Eufrata, a od njenog repa Mlečni put. Ali sve je to manje važno.“ Govornik zastade, kao da su ga preplavile emocije. Klimao je glavom, a kad je ponovo progovorio, glas mu je bio tugaljiv, skoro plačan: „Da, sve je to manje važno. A civilizacija kao da je juče počela. Suština je u sledećem: Zaharija Stičin je dokazao da je Marduk u stvari planeta Nibiru koja prolazi kroz Sunčev sistem svakih tri hiljade i šesto godina. Jedan od meseca planete Nibiru raspolutio je planetu Tijamat na dva dela. Od jednog dela nastala je Zemlja, a od drugog pojas asteroida.“

„Odmori malo“ – reče Marko. Kum kao da ga je poslušao. Nakratko se ućuta, nategne rakiju iz buteljke i ponovo vrati naočare s jakom dioptrijom na nos.

„Kako se mala zove?“ – upita Jasna ženu zavijenu u ćebad. Bio sam zadovoljan zbog toga što se pokrenula, što je u njoj proradila majčinska solidarnost.

„Nismo još odlučili“ – reče žena tihim glasom. Ja bih želela da bude Vesna, kao boginja proleća. Marko kaže da to nije loše, ali on ima još jedan predlog – Zvezdana. Tako se zove njegova majka, a i dete je začeto kad se saznalo za zvezdu, za planetu... Videćemo. Samo da sve bude dobro.“

„Biće dobro“ – reče Jasna utešno. Pitao sam se da li veruje u to.

Kum je neko vreme kunjao, zatim ga obodri neka sasvim nova ideja.

„Neće biti dobro“ – reče. „Nikad nije bilo. Tek sam ove nedelje saznao da smo mi rasa robova, radnika koje su genetskom manipulacijom stvorili Anunaki, stanovnici planete Nibiru. Genetsku modifikaciju izveo je Enki, vođa naučnog tima Anunakija. To se dogodilo u istraživačkom centru Eden, i to tako što je Enki ukrstio gene Homo erectusa i Anunakija. Zapise o Anunakima ostavili su stari Sumerani na glinenim tablicama. Anunaki su ljudima predali mnoga znanja neophodna za opstanak, pre nego što su se ukrcali na svemirske brodove i evakuisali na matičnu planetu. To je bilo još pre potopa. Kako mi je to ranije promaklo? Duboko sam razočaran što smo kreirani da budemo robovi.“

Da bi to dokazao, on ljutito zamahnu i baci komad drveta u vatru.

„Možda sad opet dolaze, da izglade stvar?“ – reče Marko.

„Dolaze, vraga. Gde su? Nigde ih ne vidim?“ Kum je još neko vreme razmišljao. „Osim toga“ – reče najzad – „treba da prođe sedam hiljada i dvesta godina. Dva puta tri hiljade šesto, to je sedam hiljada i dvesta.“

„Hajdemo do crkve“ – reče Jasna. „Hoću da zapalim sveće.“

Osovili smo se na noge i krenuli, rekavši Marku da računa na nas za prenoćište.

Sa uzvišice se videlo da Dunav tamnocrvene boje preti da preplavi bedeme. Obuća nam se na pojedinim mestima lepila za isti takav tamnocrveni glib. Pred manastirom je bilo puno sveta. Čuo se plač dece, ljudi su klečali i krstili se. U crkvi od sivog krečnjaka hor monaha pojao je vizantijske napeve, delio se osveštani hleb za ukrepljenje. Probili smo se do unutrašnjosti crkve. Pojanje uminu, a sveštenik u mantiji ljubičaste boje čitao je slabašnim glasom nešto iz Svetog pisma. Monasi su bili bledi, nepomični, njihova lica u izmaglici od tamjana delovala su svečano.

Sveštenik je čitao: „I peti anđeo zatrubi, i videh zvezdu koja je sa neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela bezdana. I otvori ždrelo bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela.“

Žamor ljudi i zveckanje kandila nakratko zaglušiše sveštenika. Potom razabrah da govori ove reči:

„Zver koju si video beše i nema je, i izići će opet iz bezdana, pa će otići u propast. A stanovnici zemlje, čija imena nisu zapisana u knjizi života od postanka sveta, čudiće se kad vide zver da beše i da je nema i da će opet biti tu.“

U gužvi se začu da neko doziva Jasnu. Ka nama se probijala Gorica, Jasnina koleginica iz škole, profesorka nemačkog. Izljubile su se i dugo ostale u zagrljaju, zatim se rukavala sa mnom. Oči su joj bile suzne, ali istovremeno su svetlucale od nekog nezemaljskog uzbuđenja koje je u njoj izazivala dramatika molitve, pokajanja, sudbonosnih trenutaka, igre svetlosti i kolutanja dima od sveća i tamjana.

„Otkud vas?“ – upita ona kršeći ruke. „Dolazite kod Gedeona?“

„Krenuli smo kod Vanje u Suboticu“ – reče Jasna – „ali eto, dospeli smo ovde. Ko je Gedeon?“

„Gedeon Lukač, neurohirurg. Ima ovde vilu, na bregu kod Dunava...“

„Aha, doktor Lukač... On ovde ima kuću?“ Znali smo doktora Lukača, lekara u pokrajinskoj klinici. Bio je Jasnin školski drug.

„Da, gore na bregu. Mi smo došli juče, ali ljudi su tamo već nedelju dana... Gedeon je odrešio kesu, ali malo je tužan jer polovina zvanica nije mogla da dođe. Znaš šta“ – reče Gorica i dohvati Jasnu za podlakticu – morate doći. Ima mesta za spavanje, a doktor će se obradovati.“

„Ne znam baš...“ – reče Jasna i pogleda me neodlučno.

„Zašto da ne“ – rekoh. „Ja sam ionako rešio da se više ničega ne stidim. Možemo da navratimo. A i smeštaj je verovatno bolji nego kod Marka i njegovog kuma.“

„Onda smo se dogovorili“ – reče Gorica. „I moj Stanislav je tamo. Pomaže oko organizacije. Juče su stigli i muzičari...“

Jasni kao da se još nije išlo iz manastira. Bilo je to neobično. Nikada ranije nije odlazila u crkvu. Pojanje monaha, propoved, zajedništvo u molitvi, sve je to za nju bilo malo otkriće.

„Htela bih da se pričestim“ – reče ona, s notom kolebljivosti u glasu. Pogledao sam je. Znao sam da je bila krštena. Znala je da upali sveću u hramovima na turističkim putovanjima. Ali nikad nije išla na liturgiju.

Pronašli smo mladog monaha gostoprimca koji je bio na usluzi namernicima.

„Nema pričešća kad je bdenje“ – reče on. „Sutra je liturgija, akobogda. Može tada...“ Posmatrao nas je čkiljavim očima ispod riđih obrva, kao da razmišlja koji lek bi nam bilo najbolje prepisati u ovom trenutku. „Ako hoćete da se ispovedite, ili makar samo da razgovarate, otac Jeronim je u trpezariji.“

„Idemo“ – reče Jasna i povuče Goricu za ruku.

U trpezariji je mirisalo na vosak. Električno osvetljenje nije radilo. U uglovima su plamteli veliki svećnjaci, pred ikonama svetaca plaminjala su kandila. Otac Jeronim bio je čovek jedrog lica, uokvirenog potpuno sedom bradom i isto tako sedom kosom svezanom u rep ispod iznošene kamilavke.

U trpezariji je bilo petnaestak ljudi. Vladala je tišina, jer je jedna devojka u prvom redu čitala odlomak iz Svetog pisma:

„I videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora nema više. I videh sveti grad, novi Jerusalim kako silazi sa neba od Boga, opremljen kao nevesta koja je ukrašena za svoga muža.“

„Dovoljno je“ – reče duhovnik podigavši šaku. Na licu mu je blistao zagonetni osmeh, unutarnji plamen koji je svedočio da straha nema i da ne treba da ga bude. U ćutnji je prošao skoro čitav minut. Sveštenik je sporo vrteo brojanicu i vavoljio usnama. Zatim reče, kao da mu je ta misao odjednom sinula:

„Gospod naš nikom nije obećao sreću i udobnost. On se time nije bavio. Nije došao da donese mir nego mač. Ali sreća i udobnost nisu isto što i spokoj“ On se obrati devojci: „Staša, kako glasi naš psalam... Psalam dvadeset i tri?“

„Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati...“ – odrecitova Staša bojažljivo, kao da se pita je li to pravi odgovor na duhovnikov zahtev. „Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu...“

„Dovoljno je“ – reče opet otac Jeronim. Odraz neke unutarnje ozarenosti nije mu silazio sa lica, kao da je svaki stavak, svaki stih, neopisiva poslastica.

Jasna se dosta odlučno probi između ljudi i kleknu pred sveštenika.

„Blagoslovite, oče. Okrepite grešnu dušu“ – reče glasom koji nisam mogao prepoznati. Bio je to glas koji jedva da je zauzdavao krik pećinske žene. Nisam ni izdaleka očekivao da bi mogla učiniti takvo nešto. Pa opet, ovo je bilo vreme kad ljudi čine neočekivane stvari.

Otac Jeronim ne reče ništa. Položio je šaku na lopaticu njenog ramena i u tom položaju ostali su dosta dugo. Leđa su joj najpre podrhtavala u grču, a zatim drhtanje popusti. Ona podiže glavu i zagleda se u lice duhovnika.

„Ne zamerite, oče“ – reče ona. „Nešto sam htela da kažem. Da pitam.“

„Kaži i pitaj. Zato si danas došla u ovaj sveti manastir.“

„Kazaću po srcu, onako kako mi nalaže moj grešni razum. Znate, ja verujem u razum“ – reče Jasna. Delovalo je to kao da se istovremeno čudi i priseća nekog davnog tvrdog uverenja. Uverenja koje se u međuvremenu razvodnilo ali nije prestalo da je muči. „Zašto spominjete pastira kad je ovaj svet klanica i groblje? Zašto? Možemo se zavaravali lepotom pejzaža ili šara na leptirovim krilima... Činovi tog pastira možda su dobri za njega, ali prema čoveku je on ravnodušan, nemilosrdan... Pa to je vrlo slično kao kod naših zemaljskih pastira. Oni gaje jaganjce za svrhu koja nije baš najpogodnija za jaganjce... A jaganjci u njemu opet vide hranitelja i dobrotvora. Kako da budemo spokojni, oče?“

Otac Jeronim nije dopuštao da ga nešto sneveseli. Na licu mu je i dalje sijao dobroćudni osmeh. „Da li je čovek stvorio životinje šestog dana?“ – upita. „Ćovek ili neko drugi?“

Nije bilo odgovora.

„Onda ne govorimo o istom pastiru“ – reče on.

Jasna se nije predavala. „Ali sve, sve što čovek uzgaja od živog sveta namenjeno je njegovim egoističnim potrebama. Da proždere njihovo telo, da iskoristi njihovu snagu... Ispada da i pastir o kojem govorimo ubira neku sasvim određenu korist za sebe od žetve ljudskih duša. On te duše uzgaja na Zemlji. Sa druge strane, jagnje teško da ima zajedničke interese sa pastirom koji oštri nož za Božić.“

Otac Jeronim je i dalje držao ruku položenu na Jasnino rame.

„Znam da si dobra majka, odana supruga. To ne moraš da dokazuješ. Ali ako te neko primora da slažeš kako si zla, pogana, pritvorna, srce će ti zatreperiti pre nego što to prevališ preko usta. Zašto?

On pređe pogledom preko okupljenih ljudi, kao da je pitanje upućeno svima.

„Zato što je urođena savest svedočanstvo prirode stvoritelja. Da je pastir samo zli laborant u belom mantilu, detektor laži nikada ne bi bio izmišljen“ – reče on i nasmeja se ovoj dosetki dubokim, brundajućimn tonom starog ujaka koji drema kraj peći ne sluteći zlo.

Gorica se u prvi mah bila zaputila za Jasnom, ali se zaustavila na nekoliko koraka iza nje i nemo je posmatrala događaj. Sad se ona oglasi:

„Oče, ali kako da se molimo kad smo kao uzeti besmislom i tragedijom? Kako da se molimo kad više nemamo srca za to?“

„Nemojte se time opterećivati“ – reče duhovnik, nastojeći da u polumraku razabere lice sagovornice. „To se svima dešava. Sveti Pavle kaže da mi često ne znamo da se molimo kako priliči, ali da sam duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati. A onaj što ispituje srca zna šta je smeranje duha.“

Na prvi pogled delovalo mi je to kao neobična, maglovita misao, ali reči sveštenika kao da su imale okrepljujuću snagu. Sanja se pridiže i poljubi ga u ruku, za njom to isto učini i Gorica.

Pre nego što smo izašli, starac nam se još jednom obrati: „Zbacite sa sebe breme. Imamo ionako dovoljno briga. Ali ponesite breme jedan drugome i učinićete zavet večni. Dolazi novo nebo i nova zemlja. Slavite taj trenutak jer to se zbiva samo jednom u istoriji sveta i veka.“

Šljapkali smo zemljanim putem prema velikoj, dobro osvetljenoj kući na uzvišici. Na nebu su praskale varnice i povremeno se čula zloslutna tutnjava, ali niko više nije obraćao pažnju na to. U jednom trenutku pomislih da mi je pozlilo. Izgubio sam ravnotežu i zaneo se u stranu, noge su mi drhtale. Stao sam kao ukopan. Shvatih da su Jasna i Gorica isto tako zaleđene u nekakvom položaju održavanja ravnoteže.

„Šta je to bilo?“ – upitah.

„Zemlja se trese“ – reče Gorica. „Nekad to osetimo, nekad ne. Moja ćerka je u Torontu. Kaže da su se na više mesta na Labradoru otvorile velike raseline. Mnogo ljudi je nastradalo. Pa opet, u Torontu svi plešu.“

„Sonja radi u bolnici?“ – upita Jasna.

„U sanatorijumu. To je malo izvan grada. Kaže da je tamo pakao. Nemaju više nijedan slobodni krevet. Sonja je htela da da otkaz, da se vrati, ali kasno...“ Gorica nakratko ućuta, kao da je potrebno neko vreme da bi po ko zna koji put ožalila tu činjenicu. Zatim nastavi: „Danas smo uhvatili vesti. Kažu da je na trgu Sintagma u Atini veliki karneval, kao i u Helsinkiju. Muzika i ples traju danima. Zovu to plesna kuga. Slična epidemija dogodila se pre više od petsto godina u Strazburu. Tada su u Alzasu vladale glad i bolesti. Kažu da je to psihogena bolest.“

„Možda je bolest“ – rekoh. „A možda je i posledica neke promene u gravitaciji, u sastavu atmosfere... Sila teže je poremećena, to utiče i na prirodu. Ova voda koja nadolazi zapravo je neka vrsta plime.“

Kad smo se približili kući, čuli smo zvuk agregata za struju. Vila je bila ograđena žičanom ogradom. Na ulazu, pored vratarske kućice, nekoliko seljaka sedelo je pored vatre na kojoj se dimio kotlić. Bili su u dobrom raspoloženju, a kad su videli da se neko približava kapiji na trenutak se primiriše. Gorica im se javi i oni otpozdraviše s olakšanjem.

„Šta kažu kaluđeri, gospoja? Je li došlo do duvara?“ – upita jedan od njih, brka u lovačkom prsluku i gumenim čizmama.

Gorica je bez ustezanja govorila i sa običnim ljudima. „O, da, odavno je došlo, samo nam to niko nije javio na vreme.“

Ljudi se nasmejaše, ali ne baš previše poletno. „Dok je gulaša i domaće dunjevače, neće niko pokvariti veselje. Da probate malo? Toga nema kod doktora.“

„Možda drugi put“ – reče Gorica.

„Eh, drugi put“ – čulo se za nama.

Unutrašnjost vile bila je jarko osvetljena. Goreli su lusteri od kristala, a u uglu dvorane kamerni orkestar svirao je neku baroknu svitu. Nekoliko parova plesalo je pokušavajući šaljivim pokretima da oponaša starovremensku gracioznost. Pladnjevi sa malim domaćim pitama, mostićima sa sirom, trubicama od trapista i praške šunke, kanapeima sa lososom i kovrdžavim ukrasima od paprike, rotkvica i šaragerepe bili su naslagani na stolove kraj prozora. Stolovi su bili prekriveni snežnobelim, sada već umrljanim stolnjacima od damasta koji su u uštirkanim kovrdžama sezali do vunenih tepiha sa persijskom šarom. Velike torte sa glazurama od šlaga i čokolade odavno su bile načete i ostaci su se topili u dobro zagrejanoj prostoriji. Odnekud iz pozadine izdvoji se jedan čovek sa tankim brčićima, u beloj košulji i prsluku od tvida. U ruci je nosio dugačku čašu u kojoj se mreškalo piće sa ledom.

„Tako smo bezbrižni, laki i nežni. Pomisli, kako su tihi snežni vrhovi Urala – reče on. „Ne zamerite, gospodo. Svakog gosta dočekam ponekim stihom. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da negde neki potok mesto njega rumeno teče.“

Tek tada shvatih da je to doktor. Ali to nije bio doktor Lukač koga sam poznavao više od dvadeset godina. Bio je to čovek odsutnog, staklastog pogleda, izmršaveo i neispavan, bledog lica i bolešljivog glasa. Štaviše, nisam bio sasvim uveren da je on prepoznao nas. Izgledalo je više kao da se pretvara da nas poznaje.

„Dobrodošli, raskomotite se i razbaškarite. Sve što vidite je vaše. Mi smo jedna velika komuna. Šta slavimo? Recimo to što sam uspeo da podignem novac pre nego što se banka zatvorila i što sam uspeo da ga potrošim pre nego što su radnje opljačkane. Ne, ne, ne priznajem umor i nervozu. Ali ako baš morate da se odmorite, sobe na spratu su vaše. Ipak, pazite, ova kuća je kao priča o Baš-Čeliku. Ne smete ući u poslednju sobu sa desne strane. Moja dična žena, moja Dragica spava tamo kao princeza na zrnu graška. Probudimo se noću i smešimo blago na mesec sa zapetim lukom, i milujemo daleka brda i ledene gore blago, rukom.“

„Doktor je u nekom posebnom raspoloženju već danima“ – objasni Gorica kad se naš domaćin udaljio. „Ko nije? Zaslužio je da se malo opusti. Priredio je veliki humanitarni bal, podelio je novac dečjim domovima i bolnicama. Mogu vam reči da Dragica nije baš bila srećna zbog toga. Evo i Stanislava.“

Goricin muž izgledao je kao predusretljivi činovnik. Odavno oćelavio, ipak je zadržao mladalački izgled i nešto kose iznad ušiju.

„Pa onda? Kakve su vesti iz spoljnog sveta? – upita on srdačnim tonom, pružajući nam ruku. „Doktor ovde brani telefoniranje i gledanje vesti. Dok je bilo signala sakrivali smo se od njega u kuhinju.“

„Monasi se mole za sve nas“ – reče Gorica. „Ima li vesti od Sonje?“

„Dobio sam samo poruku od nje“ – reče Stanuislav. „Kaže da je dobro.“ Njegov ton pri tom je izgubio nešto od srdačnosti.

„Samo to?“

Stanislav je oklevao. „I da je očajna što nije sa nama“ – prevali najzad preko usta, odmahujući rukom. „Hajde da poslušamo kraj koncerta.“

Kvintet je svirao neku Bahovu uvertiru, prepoznao sam samo poslednji stav – Badineri, što je spadalo u osnovno obrazovanje. Naskon aplauza, muzičari nastaviše s popularnijim melodijama, što je značilo da se gosti mogu zabavljati za svoj račun.

Neke od zvanica sam poznavao iz viđenja, sa nekima sam se i pozdravio. Protivno ranijem opredeljenju, dopustio sam da mi natoče čašu crvenog šampanjca. Doktor zatapša rukama i podstače muzičare da zasviraju nešto u bržem ritmu. On sam povede neku vrstu usporenog, grotesknog kazačoka, što izazva dosta smeha i dobacivanja. Šampanjac i muzika ipak su imali neku magičnu snagu. Tela kao da su uživala u pokretima, kao da osvajaju neku sasvim novu prirodu koja ih ničim ne vezuje za ovozemaljske datosti. Muževi su se ponovo udvarali ženama, a žene su prihvatale udvaranja i bodrile muževe. Prošlo je tako dva, tri sata. Muzičari su odavno odložili instrumente i sada je neko puštao muziku sa razglasa. Izgledalo je to kao da je i u ovaj kutak Podunavlja zavirila plesna kuga. Muškarci visoko uzdignutih ruku povijali su se kao poljska strašila, žene su vrckale i slagale pesnicu na pesnicu, kao da se penju na lijane. Iz spoljnog sveta dopirali su nimalo prijatni zvuci praskanja, zemlja je podrhtavala i svako malo činilo se da tle izmiče pod nogama. Lusteri bi se silovito zaljuljali, a plesače je to neobično zabavljalo i svaki takav udar bio je dočekivan navijanjem, kao da je deo unapred predviđenog ritma i koreografije. Plesače je, jednog za drugim,  savladavao umor. Odgegali bi se do sofe i okrepili se zalogajem, od toga bi im kapci otežali.

U sitne sate na poprištu je ostalo samo nekoliko najupornijih. Dvorana je ličila na izgubljenu bitku. Trebalo je preskakati one koji su zaspali na toplim doktorovim tepisima. Na belim stolnjacima krvarili su masakrirani slatkiši, ananasi, prosuti voćni kupovi.

Popeo sam se na sprat. U čajnoj kuhinji razgovarale su Jasna i Gorica.

„Ne, nisam mu ništa priznala“ – čuo sam Goricin glas. „Zašto da poganim ono što smo gradili godinama? Znaš, mi smo se baš dobro slagali.“ Iz nekog razloga govorila je u prošlom vremenu. „A te moje mušice, to je bilo u nekom prethodnom životu, to više ne pripada nama i ovde. Ali ipak je uspeo da me izbaci iz takta.“

Čuo se zvuk aparata za kafu, zveckanje šoljica. Gorica nastavi: „To je bilo još u našim dvadesetim godinama. Zamisli, smuvao se sa Leontinom, sa onom iz poreske uprave. Nikad se nije odlikovao dobrim ukusom.“ Gorica se kiselo nasmeja. „Navodno je to bilo posle neke žurke. Nisu spavali, samo se vaćarali. Besna sam što mi je to uopšte ispričao.“

Bojao sam se onog što sledi, ali nisam to mogao da izbegnem, iako sam već počeo da se udaljavam.

„A vas dvoje?“ – upita Gorica. „Jeste li obavili ta smešna ispovedanja?“

Bio sam zahvalan zbog Jasnine mudrosti.

„O, mi smo to davno obavili, još na početku veze“ – reče ona kroz smeh. Iskoristio sam taj trenutak da se povučem u desno krilo kuće. Poslednja soba u nizu bila je odškrinuta. Unutra se čulo zveckanje. Napravio sam još nekoliko koraka i video Kepu, jedog od gostiju koga sam znao iz viđenja, advokata iz poznate novosadske kancelarije. Stajao je kraj otvorene vitrine i rukom prebirao po ovalnoj kristalnoj ćasi u kojoj se nalazio nakit. Kad bi našao nešto što bi ga zainteresovalo, trpao je to u džepove. To nije bilo sve. Vrata su bila dovoljno odškrinuta da bi se soba mogla sagledati i iz malo drugačijeg ugla. Tada sam video Dragicu, doktorovu ženu. Ona nije spavala kao princeza na zrnu graška. Bila je obešena o mesinganu dršku na visokom prozoru.

„Tako to izgleda“ – mislio sam u sebi silazeći niz stepenice. „Tako se to radi u ljudskoj režiji.“ Šampanjac me je još grejao i činio me spokojnim.

Pred zoru sam zaseo u naslonjaču i savladao me je san. Mislim da je bilo pred zoru, jer se u prozoru sa istočne strane pojavio jedan ružičasti zrak. Sanjao sam tutnjavu, u snu je to bio topot konjskih kopita. Konjica je jurila i polako me stizala, a ja sam se jedva vukao, kao sapet. Ipak, konjica me nije stizala, a ja nisam mogao da pobegnem. Posle me je neko drmusao, a stopala su mi bila vlažna. Jasna me je budila, šljapkajući kroz tekućinu što je preplavila doktorove skupocene sagove. Lice joj je bilo mirno, stameno. Razgovor sa ocem Jeronimom nešto je učinio sa njom.

„Ne znam šta će biti s nama, ali to možda više nije ni važno. Možda se možemo popeti na neku višu tačku. Možda se možemo probiti do Fruške Gore.“

„Gde su ostali?“

„Neki su sad izašli, neki su već ranije pobegli. Doktor spava u trpezariji, ne mogu da ga probudim. Gorica i Stanislav su gore u sobi, ali oni će tamo i ostati.“

„Kako to misliš?“

„Pa tako, prevarili su nas. Ne dišu, nema pulsa u njihovim žilama. Na natkasni su dve male bočice... Nisam našla nikakvu poruku.“

Pridigao sam se, otežao i neispavan. Crvena voda kuljala je kroz ulazna vrata. Napolju je bilo vrlo toplo, kao u sred jula. Duvao je ujednačen, gadan fen koji je mirisao na gvožđe, na zavarivanje, na metalne opiljke, ali je u isto vreme bio drugačiji. Zapravo, bio je to miris koji nikada ranije nisam osetio na Zemlji. Tutnjava iz sna sada je postala java, ali mnogo glasnija i turobnija. Negde u daljini prolamali su se potmuli udari, za njima su sledili praštavi odjeci poput hiljada gromova. Crvena stihija valjala se preko kosine, stvarajući vododerine. Na trenutak bi se učinilo da nailazi veliki talas koji će sve odneti pred sobom, ali u zemlji su se uz krkljanje otvarale duboke pukotine i voda bi s hukom propadala u bezdan. Nije bilo razlike između neba i tla. Gusti krvavi oblaci slegli su se nisko, uvijali su se, ulivali jedni u druge, proždirali se međusobno.

Uhvatio sam Jasnu za ruku. Napravili smo nekoliko koraka, ali noge su nam tonule u glib do listova, do kolena. Na nebu su se od gasova i uskovitlane prašine stvarali i rastvarali različiti oblici: vetrenjača, meduze, palma, planinski venac... Zatim se pojavi neobična, titrava slika. Izgledalo je to kao lik žene duge, raspletene kose čiji su krajevi palacali kao bičevi. Imala je veliki stomak koji se kao balon pomerao sa leve na desnu stranu neba. Zatim naiđe jedna druga paperjasta grudva od crvenog sumpora i razli se u lik prepotopskog tiranosaurus reksa sa dugim, oštrim zubima i bodljama na kičmi. Reptil zamahnu repom i neko vreme izgledalo je kao da pleše ili da ratuje sa nebeskom trudnicom.

POVRATAK

Parkirali smo u hladu lipovog drvoreda kraj kuće u kojoj sam odrastao. Majka i otac verovatno su pobegli od popodnevne žege u klimatizovanu trpezariju. Nismo im se javili. Nisam ni predložio, rekla je da nema puno vremena, da su deca kod sestre a da je muž otišao kod zubara da ugradi krunice. Sa ulične strane, još od mojih srednjoškolskih dana, bila je izdvojena mala garsonjera sa zasebnim ulazom. Otključao sam i ušli smo u zatamnjenu sobu. Vazduh je bio malo ustajao, mirisao je na stare ormane. Razmaknuo sam zavese i otvorio prozor. Šifra na metalnoj kutiji u zidu imala je pet cifara. Iz nekog razloga, to je Leni bilo smešno.

„Držiš to u sefu? Nikad mi to ne bi palo na pamet“ – rekla je pokazujući neprirodno bele očnjake, a u njenoj rečenici provejavao je jedva razaznatljiv strani akcent.

„Pa eto, vidiš da je to dobra ideja“ – rekoh. „Nabavio sam sef kad je stari prodao kuću na Zlatiboru. Pare su odavno potrošene, ali sef je ostao.“

Otkucao sam brojke, nešto je zazujalo i vratanca su se otvorila.

„Tu je“ – rekao sam.

„Malo ću sesti“ – rekla je i skliznula na sofu. Rukama je zagrlila tašnu. Nekada, pre dvadeset, trideset godina – ko će prebrojati sve te decenije – verovatno bi to bio trenutak kad bi iz tašne izvadila šminku ili cigarete. Ali sada je to bilo lice žene koja izbegava šminkanje i radije koristi prirodne losione.

„Sedi, predahni“ – rekao sam. „Možda kafa...“ Nisam imao nameru da je zadržavam. Nisam želeo da bilo šta pomisli. Bio je to samo izraz pristojnosti.

„Ne, ne. Rade je kod zubara do osam. Posle treba da idemo u nabavku.“

Proučio sam je pogledom. Dobro je, nije ni pomislila bogznašta. Jednostavno, dan je bio sparan, stigao ju je umor. Možda joj je bilo potrebno  nekoliko trenutaka meditacije. Nije se vraćala decenijama, a sada je opet bila tu. Možda joj je sve delovalo neobično, uvrnuto, možda je sve drugačije zamišljala.

„I tako“ – rekoh – „neko mi je rekao da živiš u Filadelfiji...“

„O ne“ – rekla je, ali to je zvučalo kao „o ne“ na engleskom. „Tamo sam bila kratko. Tamo sam radila doktorat, na univerzitetu  Dreksel. Posle smo živeli na raznim mestima...“

„Znam“ – prekinuh je. „Nešto iz nanotehnologija. Tako sam čuo. Ljudi su se šalili. Kad bi te neko pomenuo, rekao bi nano Lena.“

Nasmejala se. „Ugljenični nanomaterijali“ – rekla je radi pojašnjenja. „Ali nisam dugo radila u struci. Prešla sam  na marketing i trgovinu. Tu je bolja zarada nego u nauci...“ Zastala je u pola rečenice. Misli su joj krenule nekim drugim tokom. „Znaš, pravo je blago znati gde su čoveku koreni. Tamo se ljudi često sele. Posle nekoliko novih gradova, sve se pomeša. Zato volim što sam se vratila, bar na kratko. Ovde kao da je vreme stalo. A opet, sve je nekako novo, kao da tu nikad nisam živela...“ Zaćutala je, kao da mora da razmisli o ovom neobičnom zapažanju. To je bilo donekle smešno, jer je bilo skoro očigledno da to nisu samo godine, već i neka praznina u sećanju, neki fajl koji ne može da se pomeri ali više ne može ni da se učita.

„Tvoja majka...“ – rekoh da bih prekinuo tišinu.

„Ne, nije više u domu. Sahrana je bila u aprilu. Nisam mogla da dođem...“

Ovo neprijatno sećanje kao da ju je naglo vratilo u stvarnost. „Sad bih morala da krenem“ – rekla je. „Nisam mogla da dođem u aprilu, ali sada sam došla. I palo mi je na pamet, sad kad sam već došla, morala bih to da uzmem. To mi je sad iz nekog razloga postalo važno. Ne ljutiš se?“

„Ne, taman posla“ – rekoh i ustadoh iz fotelje. Prišao sam zidu i iz metalnog sanduka izvadio kutiju od rezbarene orahovine. Poklopac je bio ukrašen sa tri narandžasta karneola u obliku egipatskog krsta sa drškom. Niko je nije otvarao trideset godina.

„Tu je sve“ – rekoh.

„Znam“ – rekla je i brzo se zdala da strpa kutiju u tašnu. Imala je malo muke s tim.

Napolju je vazduh bio težak. Osećao se miris pokošene trave i vode koja isparava iz reke. „Još bih te nešto zamolila“ – rekla je pre nego što smo ušli u auto. „Ako može, prođi putem pored jezera.“

Dugi letnji dan primicao se kraju, ali mrak leti ima poteškoća na nadvlada na ovim geografskim širinama. Bližio se onaj trenutak kada kupači rovare po ruksacima da bi izvadili mobilne telefone i slikali Sunce koje tone. Ali još nije bio došao taj trenutak. Jezero se presvuklo kobaltnom bojom, a po površini su se leskale slabašne narandžaste ljuspe.

„Ovde je uvek tako lepo, sveže, iako liči na Saharu“ – rekla je. Posle kratke stanke, javi joj se neočekivana misao: „Sve je ostalo isto, kao da sam juče otišla.“

Vozio sam dalje, zapravo milio kolovozom. Da, sve je ostalo isto, pomislih, osim jedne ginekološke intervencije, jednog samoubistva i mog trogodišnjeg progonstva u La Valetu.

Mimoilazili smo se sa devojkama na rolerima, s bosonogim robinzonima peščanih dina, s preplanulim roditeljima iza kojih su zaostajala preplanula deca  s loptama i pojasevima na naduvavanje u obliku patke, nosoroga i delfina. Pod suncobranima od slame kunjali su hipsteri koji se još nisu oporavili od sinoćnje žurke, a već su kovali planove za sledeću.

„E pa lepo“ – rekla je kad smo se zaustavili na parkiralištu u gradu. Osmehnula se osmehom koji se stekla na nekom drugom kontinentu, osmehom žene koja radi u marketingu ali nije dozvolila da je novac sasvim pokori.

„Lepo je što si došla, posle toliko vremena“ – rekao sam, odgonetajući na njenom licu tragove drugačijeg podneblja, neuhvatljive tragove ljudi koji se drugačije raduju, nadaju i ljute.

„Doći ću ponovo“ – rekla je, ne baš sasvim uverljivo.

Mahnula je i krenula ka trgu, malo nagnuta na onu stranu na kojoj joj je preko ramena visila otežala tašna. Znali smo oboje da to nije istina. Sve što ju je vezivalo bilo je pokopano ili izvađeno iz groba. Na crkvenom tornju oglasi se zvono i na krstu zablista odblesak boje karneola. Bio je to onaj trenutak kad na jezeru posežu za mobilnim telefonima.

SREBRNI PRAH U ULICI DR LAZE KOSTIĆA

To je bilo u vreme kad nam se Mesec dobroćudno smeškao kroz krošnju velikog kestena u dvorištu mesne zajednice. U mesnoj zajednici je jednog leta i jedne zime, a možda i sledećeg leta, bila diskoteka. Ne znam ko je puštao muziku. Zaboravio sam. Uglavnom, taj koji je puštao činio je to sa vinilnih ploča i kaseta. Sve to nije toliko važno. To spominjem samo ovlaš, da skiciram vreme kad je prah iz Mlečnog puta izdašno sipio po nama kroz krošnje platana u ulici dr Laze Kostića. Ali ni to nije toliko važno, barem ne onoliko koliko se nekad činilo, a pogotovo ne sa velike vremenske udaljenosti, kad čovek shvati da naraštaji marširaju kao nema armija preko mosta od duginih boja.

U to vreme stambene četvrti nazivali smo kolonijama. Bilo je nekoliko kolonija spojenih u grozd duž starog ečanskog druma. Kako to već biva, tulumarili smo kad god su matorci odlazili na par dana na vikendicu ili kod rođaka u Bosnu. Jednom, kod Kobca, društvo se razišlo tek oko jedanaest pre podne sledećeg dana. Pre toga, u gluvo doba noći prizivali smo duhove, ali bilo je takoreći očigledno da Kobac malo prstom navodi visak na svoju vodenicu. Tad se neko setio reči fruštuk. Verovatno zbog toga što je ogladneo negde pred zoru. To je iz nekog razloga svima bilo jako smešno. Malo malo pa bi neko rekao fruštuk, onako po lalinski, sa naglašeno umekšanim š, i svi bi popadali od smeha. Negde oko osam ujutru Riči je nazvao starog da mu javi da će brzo stići kući, samo da fruštukuje. „Ma kakav fruštuk“, rekao je njegov ćale. „Odma dolazi kući“. Ja se nisam javljao, ali kad sam stigao kući negde oko jedanaest, stari je imao upadljive podočnjake. „Idi uzmi Vujakliju“, rekao mi je. Kad sam doneo Vujakliju, rekao mi je da nađem slovo i. Kad sam našao slovo i, rekao mi je: „Nađi reč idiot i pročitaj šta si“.

Kod Kobca je često bilo pizdarija. Bilo je uopšte dosta pizdarija, ali jednom je Tuljan negde nabavio kokardu. Mislim, bila je to baš „real McCoy“ kokarda Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ajde što je nabavio kokardu, ali jednom su on, Kobac i još jedan igrali preferans kod Kobca, a bila je tamo i Dana sa drugaricama, ali u drugoj sobi. Onda se Tuljan gadno naroljao pa je iz vitrine izvadio JNA šapku od Kobčevog ćaleta, zastavnika prve klase, pa je sa nje iščupao petokraku i natakario kokardu. To je bilo sve. Malo je paradirao po stanu sa tom šapkom, a ostali su ga vijali da mu skinu šapku i kokardu. A onda je, slučajno ili ne, Tuljan u toj jurnjavi zakačio maršalovu sliku, koja je skliznula sa zida i razbila se u paramparčad. Ali kažem, to je bilo sve, jer u ono vreme nije bilo mobilnih da Tuljan napravi selfi. Ali tu je Tuljan baš prekardašio. Stvar se brzo pročula po koloniji. Sastajali smo se po ćoškovima i penili o tome šta da se radi. Nešto se mora preduzeti, ovo je strašno, ovo je nečuveno. Taj Tuljanov alkoholizam je prevršio svaku meru. Da li da sazovemo sastanak omladinske organizacije u mesnoj zajednici? Takve su to bile pizdarije. Posle mnogo godina Tuljan je uspeo da zavrne čuturu jednom za svagda. A mi ostali kao da smo žderali sve više.

Tog leta bilo je i neko prvenstvo u fudbalu. Najzanimljivije utakmice počinjale su od osam. Posle utakmica silazili smo iz stanova u toplu julsku noć i gluvarili na klupama pod starim kestenom kroz čije grane je treperio sedefasti banatski mesec. Kroz ravnicu je strujao miris Begeja, obalskog mulja i melase iz fabrike šećera. Neki su imali motore, jeftine apence i automatike, pa bismo nekad posedali i otperjašili do centra. Nekad smo samo gluvarili kraj opustelog kolovoza u ulici dr Laze Kostića, na toplom dnu okeana, pod beličastim palacanjem Mlečnog puta negde gore, na ustalasanoj površini. Iz grada su se vraćale prvo cure u letnjim haljinama, nedodirljive i uobražene, kao iz priče Irvina Šoa. Neko od retkih vlasnika jamahi i hondi, neko iz mnogo starijih ekipa, prozviždao bi starim ečanskim drumom u punom gasu, čisto da stavi svoj potpis na kraj vrelog dana. Mi dripci čuljili smo uši i pogađali je li to honda tog-i-tog iz te-i-te kolonije. Za curama su iz grada dolazili naši drugari, oni manje mrzovoljni od nas, koji su očetkali svoje spenserice, zagladili frizure i požurili na korzo. Oko ponoći bi se pod platanima začulo mrmljanje. To se iz pijančenja vraćao Miša Ovdašnji, izgubljen slučaj, samac, mašinbravar u „Šinvozu“. Ipak, skoro uvek imao je tanak letnji sako, a ne tako retko i napola razvezanu, muzgavu kravatu. Ako bi mu neko ponudio brendija iz čuture, zastao bi malo i zasmejavao nas upadicama koje je izgovarao u visokom falsetnom registru, naravno po banatski. Omiljena uzrečica bila mu je „O, te nataknem nakurac“. Ili: „Znaš ti štas ti kazo?“ Ali to mora u falsetu i po banatski. Jednom se Miša Ovdašnji u po bela dana vraćao iz grada. Neko mu je dao da napije limun votke. Limun votka, ne znam da li ima nešto gore od toga. Kad je Miša nategao, to je bilo pijenje kao da pije ladnu vodu, ja to nikad nisam video. Gutgutgutgut, i na kraju ostade samo malo votke pri dnu flaše. Miša nije ni trepnuo. „O. te nataknem nakurac“, rekao je i otišao kući, ne krivadujaći. Posle nekoliko godina saznali smo da je Miša umro i da u stanu gde su ga našli nije bilo nijednog komada nameštaja, osim kade u kojoj je spavao.

U to vreme, kad smo sanjali pod pokroviteljstvom bledog meseca, bio je popularan novi romantizam. To su bili neki glem rok i novotalasni bendovi kojih se možda neko danas i seća. Ali Kobac je smislio da ćemo mi lansirati pokret „new baroque“. I tako smo išli u grad zavrnutih nogavica, naopako obučenih majica, sa dve različite patike i dve različite čarape, s cigarom zabodenom u uho i štipaljkom prikačenom na nos. Hodali smo tromo kao nosorozi ili gegajući se kao patke. To je bio „new baroque“. Ali sve je to potpuno nevažno. To je samo jedna recka negde na dnu memorije, jedna trica koju gledaš kroz naopako okrenut durbin i pitaš se zar je baš sve to s mutnim osmehom mogao da pretrpi ovalni srebrni plovak tamo gore, na okeanskim valovima.

Pakovali smo rance, kampovali na Tamišu, putovali u krcatim vozovima na Istru, mimoilazili se na plažama u Biogradu i Vodicama, sedeli sklupčani na dokovima u Omišu, Jelsi i Baškim Vodama. U povratku, verno su nas čekali platani na dnu banatskog okeana. U bašti picerije kraj Begeja, pod ozvezdanim avgustovskim svodom, kovali smo planove o muzičkoj karijeri i svađali se oko toga jesu li bolji „Cepelini“ ili „Dip parpl“. Slušala nas je ćerka nastavnice likovnog iz osnovne škole, hipi devojka dve-tri godine starija od nas, raskuštrane riđe kose, u tesnim trapericama, i proricala nam uspeh, ali samo ako se ozbiljno posvetimo probama i sviračkom usavršavanju. Mi smo verovali u ono što je proricala, ne toliko zbog nas, već zbog toga što nam se malo sviđala ta ćerka nastavnice likovnog. Neki od nas koji smo sedeli za tim stolom sazreli su kasnije do toga da zaista okuse svetlost muzičke bine. A ćerka nastavnice otišla je posle nekoliko godina u Holandiju i više je nikad nismo videli.

Begejski patuljci i hirovite banatske egede udešavali su najčudnovatije spojeve i dogodovštine. Jednom smo u grad krenuli Kobac, Riči i ja, ali nam se negde na pola puta pridružio Tuljan, a onda i Jablan, koji je u to vreme bio najčudnija pojava u centru grada, dobrodušni džin nabreklih mišića koji se uglavnom tupo osmehivao i izražavao se jednosložnim rečima kao što su eh, hm i ha. Bio je desetak godina stariji od nas, takoreći čiča, ali nije bilo loše biti dobar s njim, jer se pričalo da je u starim danima bio veliki šibadžija, o kojem su se još ispredale legende. Ali sad se samo tupo osmehivao i govorio eh, hm, ko, evo, daj, tja i aha. Kad smo seli u hotelsku baštu, ne znam otkud se tu stvorila i devojka u jednostavnoj mini suknji od teksasa, zgodnih nogu, duge smeđe kose. Bila je starija od nas nekoliko godina, sa senkom iskustva na licu, a to lice bilo je vrlo lepo, malo izmoždeno životom, sa jednom tugaljivom boricom u uglu usta, lice žene koju život nije mazio ali koja nije dopuštala da joj nedaće uskrate bodrost mladog doba. Pili smo dobro zrenjaninsko pivo a orkestar je na podijumu svirao rok klasike. Mislim da su već tada u hotelskom bendu svirali Coka i Mile Džeger. Letnji mesec provirivao je kroz tende i blagonaklono namigivao, a konobar je donosio ture i društvo s koca i konopca lebdelo je u toplom letnjem sutonu. Noć je bila mlada, a nas su čekali krcati vozovi, jadranske plaže, muzička karijera i publika u transu koja s ovacijama dočekuje gitarske rifove i bubnjarske prelaze. Riči je bio u nekom svom fazonu, govorio je da je njegov idol Blekmor nenadmašan u variranju bahovskih harmonija. Kobac se samo nakresano kreveljio, a povremeno se i zacenjivao od smeha bez vidljivog razloga. Možda je zveknuo tavor sa pivom, to mu nije bilo strano. Tavor, ili lorazepam, to su tad rado uzimali oni koji vole tablete. Jablan je bio zadovoljan što je dobio pivo. Zatezao je svoje mornarske mišiće i smejuljio se posmatrajući društvo u kojem se našao i pitajući se kako je uopšte zalutao na ovu planetu na kojoj mu je malo šta jasno. Možda je devojka u mini suknji od teksasa primetila da čežnjivo sklanjam pogled s njenih prekrštenih nogu. Pogledala je i sama svoje lepo izvajane butine i rekla: „Baš volim da nosim kratko, dok sam mlada i dok imam šta da pokažem, zašto da ne. Pa jel tako?“ Imala je lice mučenice koja nije dopuštala da joj neko oduzme vedrinu. Dok je govorila, moglo se videti da joj u vilici nedostaje jedan zub. To je njenom izgledu davalo neku malu kurvinsku crtu. Ali lice joj je bilo setno lepo i prekrštene noge u suknji od teksasa zaista su bile seksi. Kako se završilo to veče na dnu okeana ne mogu se setiti. Uglavnom, nikad je više nisam video. Jablan je verovatno pri kraju rekao hm i nestao bez traga. Još neko vreme je tog leta vilenio po gradu, ulivajući strah svojom divovskom pojavom, a posle ga više niko nikad nije video. Riči je jedini od nas posle imao svoj bend, i bio je dobar na svom stratokasteru. Ipak, nije bio baš srećan i jednom, mnogo kasnije, samo je pao na ulici. Gde je nestala devojka zgodnih nogu? Možda je već sledećeg meseca ugradila zubni implant i otišla u Holandiju. To se nikad neće saznati.

Mi smo još neko vreme brojali zvezde u ulici dr Laze Kostića. Neke nove devojke u letnjim haljinama počele su se vraćati iz grada umesto starih, a one stare poudavale su se, jedna za drugom, za mangaše koji turiraju svoje honde pod neonskim svetlima ili za disk džokeje koji puštaju muziku u skleptanim diskotekama. Bledi banatski Mesec sve je to video i zapamtio. Sve to stoji kod njega u malom lunarnom tefteru. I ponekad je smešno koliko je sve to u stvari nevažno. Sve osim lakrdijaškog šaputanja begejskih patuljaka i slatkih proročanstava devojaka dugih nogu čiji se trag davno izgubio među nizozemskim vetrenjačama.

INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Stiven Majer

INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Godine 2004. širom sveta odjeknula je vest da je ugledni filozof Entoni Flu (Flew) sa Univerziteta u Ridingu odbacio dugogodišnju privrženost ateizmu i prihvatio realitet neke vrste kreatora. Flu je naveo dokaze inteligentnog dizajna u DNK i argumente „američkih teoretičara inteligentnog dizajna“ kao važne razloge za ovaj preobražaj.

Od tog vremena britanski čitaoci saznaju o teoriji inteligentnog dizajna (ID) uglavnom iz medijskih izveštaja o sudskim bitkama u Sjedinjenim Državama o tome je li legalno edukovati đake o njoj. Prema većini izveštaja, ID je „verski zasnovana“ alternativa evoluciji, utemeljena isključivo na religiji.

No je li to tačno? Kao jedan od arhitekata ove teroije, znam da nije.

Suprotno medijskim izveštajima, ID nije verski zasnovana ideja, već na dokazima zasnovana naučna teorija o poreklu života. Prema darvinističkim biolozima kao što je Ričard Dokins sa Univerziteta Oksford, živi sistemi „izgledaju kao da su dizajnirani sa određenom svrhom“. Ali za moderne darviniste ta pojavnost dizajna je iluzorna, budući da je potpuno neusmereni proces prirodne selekcije zasnovane na nasumičnim mutacijama sasvim dovoljan da proizvede samosvojne strukture koje odaju utisak kao da su dizajnirane a koje nalazimo u živim organizmima.

Sa druge strane, ID smatra da postoje indikativna obeležja živih sistema i univerzuma koja se najbolje mogu objasniti dizajnirajućom inteligencijom. Ova teorija ne dovodi u pitanje ideju evolucije definisane kao promena tokom vremena, pa čak ni ideju zajedničkih predaka, ali ona se suprotstavlja Darvinovoj ideji da je uzrok bioloških promena potpuno slep i neusmeren.

Kakve naznake inteligencije vide zastupnici dizajna?

Poslednjih godina biolozi su otkrili jedinstven svet nanotehnologije unutar živih ćelija – kompleksne provodnike, klizeće stege, turbine koje generišu energiju i minijaturne mašine. Na primer, ćelije nekih bakterija pokreču rotorske mašine koje nazivamo flagelarnim motorima i koji rotiraju brzinom od 100 hiljada obrtaja u minuti. Ove mašiune izgledaju kao da su ih dizajnirali inženjeri, od mnogo zasebnih mehaničkih delova (sačinjenih od proteina), uključujući rotore, statore, zaptivne prstenove, hilzne, kardanske zglobove i pogonske osovine.

Mikrobiolog Majkl Bihi (Behe) ukazuje da flagelarni motor počiva na koordinarom delovanju trideset proteinskih delova. Ako uklonite jedan od ovih proteina, rotorski motor neće raditi. Motor je, prema rečima Bihija, „nesvodljivo kompleksan“ (irreducibly complex).

Ovo stvara problem darvinističkom mehanizmu. Prirodna selekcija čuva ili „odabira“ funkcionalna preimućstva onako kako se ona pojavljuju nasumičnom mutacijom. A flagelarni motor ne funkcioniše ukoliko svih njegovih trideset delova nisu prisutni. Tako ispada da prirodna selekcija može da „odabere“ motor jednom kad se on već pojavio kao funkcionalna celina, ali ona nije u stanju da proizvede motor na darvinistički „korak po korak“ način.

Prirodna selekcija navodno gradi kompleksne sisteme od jednostavnijih struktura na taj način što očuvava seriju prelaznih oblika (intermediates), od kojih svaki mora da obavlja neku funkciju. Kod flagelarnog motora, većina ključnih prelaznih struktura ne obavlja nikakvu funkciju koju bi selekcija mogla očuvati. Ovo ostavlja poreklo flagelarnog motora neobjašnjeno prirodnom selekcijom – mehanizmom koji je Darvin izričito postulirao da zameni hipotezu dizajna.

Postoji li bolje objašnjenbje? Na osnovu našeg uniformnog iskustva, poznat nam je samo jedan tip uzroka koji proizvodi nesvodljivo kompleksne sisteme: inteligencija. Gde god se suočavamo sa kompleksnim sistemima - bilo da je reč o integrisanim kolima ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem – a znamo kako su oni nastali, neizostavno je neki oblik dizajnirajuće inteligencije odigrao ulogu.

Razmotrimo jedan još fundamentalniji argument za dizajn. Godine 1953, kada su Votson i Krik razjasnili strukturu molekula DNK, to je bilo zapanjujuće otkriće. Niti precizno sekvencionisanih hemikalija koje se zovu nukleotidi u DNK čuvaju i prenose skupove instrukcija – informacija – u četvoroslovnom digitalnom kodu da bi se izgradili proteinski molekuli koji su neophodni ćeliji za opstanak. Krik je potom razvio svoju „hipotezu sekvence“ prema kojoj hemijske baze u DNK funkionišu kao slova u pisanom jeziku ili kao simboli u kompjuterskom kodu. Kao što je Dokins primetio, „mašinski kod gena je na zagonetan način nalik kompjuteru“.

U najmanju ruku, informaciona svojstva ćelije deluju dizajnirano. Pa opet, do danas nijedna teorija neusmerene hemijske evolucije nije objasnila poreklo digitalne informacije neophodne da bi se izgradila prva živa ćelija. Zašto? Jednostavno, ima previše informacija u ćeliji da bi se to moglo objasniti samo slučajnošću.

Pokazalo se takođe da se informacija u DNK (i u RNK) ne može objasniti silama hemijske nužnosti. Govoriti drugačije bilo bi slično kao tvrditi da je naslov nastao kao rezultat hemijske privlačnosti mastila i hartije. Očigledno je na delu nešto drugo.

DNK funkcioniše kao softverski program. Iz iskustva znamo da softver potiče od programera. Znamo da informacija – bilo da je reč o hijeroglifima ili o radio signalima – uvek potiče od inteligentnog izvora. Kao što je pionir teorije informacija Henri Kestler (Quastler) primetio: “Informacija uobičajeno nastaje od svesne aktivnosti”. Otkriće digitalne informacije u DNK tako je pružilo čvrst osnov za zaključivanje da je inteligencija imala uzročnu ulogu u njenom nastanku.

ID stoga nije zasnovan na religiji, več na naučnim otkrićima i na našem iskustvu o uzroku i posledici, što je osnov svakog naučnog rezonovanja o prošlosti. Za razliku od kreacionizma, ID predstavlja zaključivanje na osnovu bioloških podataka.

No i pored toga, ID može podupreti teističku veru. Ali to ne predstavlja osnov za njeno odbacivanje od strane onih koji brkaju dokaze za teoriju sa njenim mogućim implikacijama. Mnogi astrofizičari ispočetka su odbijali teoriju big benga zbog toga što se činilo da ukazuje na potrebu za transcedentnim uzrokom materije, prostora i vremena. Ali nauka ju je naposletku prihvatila zbog toga što su je dokazi snažno podupirali.

Danas je sa sličnim predrasudama suočen inteligentni dizajn. Kako god, i ova nova teorija mora biti evaluirana na osnovu dokaza, a ne na osnovu filozofskih sklonosti. Kao što je profesor Flu savetovao : „Moramo slediti dokaze, kuda god oni vodili“.

(preveo V. L.)

Stiven Majer (Meyer) doktorirao je na Kembridžu tezom iz oblasti filozofije nauke i jedan je od osnivača Instituta „Discovery“.

MATRIKS DVOSTRUKE ZAVOJNICE

Otkako su otkrića Frensisa Krika i Džejmsa Votsona pokazala da je DNK zapravo savršeno kreiran softver, postalo je izvesno da je živi svet stvorio inteligentni dizajner, koga neki nazivaju Bogom. Inteligentni dizajn i kreacionizam načelno su dve različite stvari. Ali – kako primećujem - većina najistaknutijih zastupnika inteligentnog dizajna sklona je da načini i taj naredni korak. Takav je, na primer, slučaj sa istoričarom nauke Stivenom Majerom i biologom Tomislavom Terzinom sa kanadskog Univerziteta Alberta.

Кonsekvence inteligentnog dizajna mogu, međutim, navesti na izvesne na prvi pogled paradoksalne zaključke. Možda zaista živimo u matriksu ili u nekoj vrsti laboratorije? Naime, svet koji je stvorio taj dizajner zapravo je klanica i groblje, koliko god se zavaravali lepotom pejzaža ili šara na leptirovim krilima. Njegovi činovi po svemu sudeći dobri su za njega, ali prema čoveku je on ravnodušan i nemilosrdan, na sličan način kao što pastir uzgaja jaganjce za svrhu koja nije baš najpogodnija za jaganjce, a jaganjci u njemu svejednako vide hranitelja i dobrotvora.

Sve što čovek uzgaja od živog sveta namenjeno je čovekovim egoističnim potrebama – da proždere njihovo telo, da iskoristi njihovu snagu, da se razonodi njihovim zabavnim veštinama i ukrasnim perjem držeći ih u zatočeništvu, ili da stekne zaradu od njihovog potomstva. (Najređi su primeri obostrano korisne simbioze kakva se razvila od praistorijskog partnerstva lovaca sakupljača i vukova.) Analogija sa pastirom i stadom upućuje na zaključak da inteligentni dizajner ubira neku sasvim određenu korist za sebe od žetve ljudskih duša koje uzgaja na Zemlji. Sa druge strane, jagnje teško da ima zajedničke interese sa pastirom koji oštri nož za Božić.

Da sve ne bi bilo potpuno ostrašćeno, mogli bi se navesti i neki protivrazlozi. Analogija sa pastirom ima, naime, ozbiljan nedostatak utoliko što čovek nije stvorio životinje. Pored toga, fenomen savesti jedan je od retkih koji bi donekle mogli potvrditi izvorno dobre namere dizajnera. Na trećem mestu, sve obuhvatnija saznanja o iskustvu bliske smrti (near death experience) kao da svedoče o izvesnim konstantama (osećaj bezuslovne ljubavi) čija se verodostojnost teško može poreći.

Kako onda sumirati poziciju potpisnika ovih redova na skali tipova agnosticizma? Iako me to niko nije pitao, pokušaću da odgovorim. Kad je reč o podeli na slabiju i jaču formu agnosticizma (prva jednostavna odbija mogućnost opredeljenja u odgovoru na pitanje je li moguće saznanje o postojanju Boga, dok druga ide korak dalje i tvrdi da saznanje o postojanju Boga jeste nemoguće), zaokružujem pod A.

Kad je reč o podeli na agnostički teizam i agnostički ateizam (zastupnici prvog veruju u Boga ali ne tvrde da poseduju znanje o tome da li Bog postoji ili ne, dok zastupnici drugog tvrde da ne veruju u Boga ali da ne poseduju znanje o tome da Bog ne postoji), opet zaokružujem pod A.

Pozicioniranja ovakve vrste više su posledica urođenog mentalnog sklopa nego logičnog rezonovanja ili količine dostupnih informacija. Nemam simpatija prema Ričardu Dokinsu i njegovom histeričnom ateizmu koji je samo izraz duboke unutarnje uznemirenosti. Podjednako sam sumnjičav prema potrebi kreacionista da se pošto-poto poistovete sa jednostavnim odgovorima i usidre u mirnoj luci konačnih istina. Sa druge strane, ne znam kako bih opisao svoj odnos prema verujućim ljudima koji imaju duboko pouzdanje u entitet koji je, po njihovim vlastitim rečima, u potpunosti izvan moći čovekovog poimanja i imaginacije. Jedino je snaga vere mogla posejati katedrale i poslati flote u nove svetove. Je li to bila vera u još jednu iluziju ili u put, istinu i život?

Za opredeljivanje ovakve vrste logički  razlozi su manje-više suvišni. Opet se vraćamo na mentalni sklop. Na urođene koordinate naravi pojedinca i na položaj molekula u softveru dvostruke zavojnice dezoksiribonukleinske kiseline.

Prezentacije Stivena Majera i debate u kojima učestvuje pravi su primer trpeljivosti, doslednosti i naučne posvećenosti. Mnogo toga dostupno je na "Jutjubu". Evo jednog od novijih predavanja:

Na "Jutjubu" ne manjka objava o NDE fenomenu. Obično mogu da detektujem kad osoba u ovakvim situacijama folira, ali u mnoštvu ispovesti koje sam odslušao niti jednom nisam naslutio primese šarlatanstva. Evo, radi ilustracije, dva priloga o NDE iz usta doktora medicine:

HOLOGRAM VEĆ VIĐENOG?

Budući da nema presudan uticaj na delovanje nervnog sistema, jedna umnogome zbunjujuća manifestacija duševnog života ostala je do danas po strani od glavnog toka istraživanja u psihologiji i srodnim disciplinama. Pa ipak, u „Psihopatologiji svakodnevnog života” Frojd je ovo iskustvo svrstao u „kategoriju čudesnog” i upozorio da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje”. U psihoanalizi se pojava ponekad tumači kao izraz želje za ponavljanjem prošlog iskustva - ali ovog puta sa ishodom koji više zadovoljava.

U svakom slučaju, fenomen već viđenog opisan je u umetničkoj književnosti znatno ranije nego što je, krajem 19. veka, francuski istraživač parapsiholoških fenomena Emil Boarak skovao danas odomaćeni termin – deža vi. Čini se da je iskustvo bilo izuzetno blisko Čarlsu Dikensu, koji ga u „Davidu Koperfildu” pominje u dva navrata. Na jednom mestu, u 39. poglavlju romana, pisac veli: „Svima nam je poznato iskustvo sa osećanjem koje nas povremeno obuzme - da je ono što vidimo i činimo ranije već bilo rečeno i učinjeno, da smo u davnoj prošlosti već bili okruženi istim licima, predmetima i okolnostima, da savršeno dobro znamo šta će sledeće biti rečeno, kao da se toga iznenada prisećamo.”

U „Psihologiji fenomena deža vi” - jednoj od svega nekoliko do danas objavljenih, akademski utemeljenih knjiga posvećenih ovoj pojavi, istraživač sa Univerziteta u Johanesburgu Vernon Nep je 1983. godine deža vi odredio kao „bilo koju subjektivno neodgovarajuću impresiju podudarnosti sadašnjeg iskustva sa neodređenom prošlošću”.

Švajcarski psiholog Artur Fankhauzer poziva se na istraživanja koja pokazuju da oko jedne trećine ljudi ima takva iskustva, kao i da su iskustva učestalija i intenzivnija u ranom uzrastu, otprilike između 15. i 25. godine:

- Ova iskustva su - navodi Fankhauzer u članku „Tri tipa deža vi” iz 1995. godine - najčešće, ako ne i uvek, povezana sa vrlo banalnim događajima. No ona su u isto vreme toliko upečatljiva da sećanje na njih ne bledi godinama posle toga. Još jedna crta sa kojom su svi saglasni jeste izuzetna podudarnost pojedinosti svih čulnih senzacija. Kada se nalazite usred ovog iskustva, svesni ste da je sve u potpunoj saglasnosti sa vašom „memorijom”tog događaja.

Osećaj je uglavnom kratak - najčešće traje svega nekoliko sekundi, ali u patološkim slučajevima je produžen. Ponekad se pojavljuje neposredno pre napada epilepsije temporalnog režnja mozga. Poznati neurohirur Vajlder Penfild je 1955. izveo eksperiment u kome je električnom strujom stimulisao temporalni režanj, što je kod 8 odsto ispitanih uzrokovalo „memorije”. Uočene veze ovakvog tipa dovele su do pretpostavke da je "već viđeno" naprosto neurološka anomalija - posledica neodgovarajućeg električnog pražnjenja u mozgu.

Ovo međutim teško da bi zadovoljilo privrženike pseudonaučnog objašnjenja, koji se pozivaju na prekognitivne snove, vremenska zakrivljenja, paralelne univerzume ili „tahjone” - čestice sposobne da putuju unazad kroz vreme. Sa parapsihološkog stanovišta, deža vi se najčešće opisuje kao mogućnost da se zaviri u prethodnu inkarnaciju. U ovom tumačenju ima poteškoća, budući da bi fenomen više odgovarao krajnje specifičnom konceptu reinkarnacije - antičkoj kosmološkoj ideji o „večitom vraćanju istog", koju je preuzeo Niče, tvrdeći da je sve što se zbiva deo beskrajnog ponavljanja ciklusa događaja.

Kao vruća tema među francuskim psiholozima devedesetih godina 19. veka, pojam deža vi bio je dovoljno poznat Marselu Prustu, koji ga izričito pominje u „Traganju za iščezlim vremenom". Pa iako nijedan pisac pre Prusta nije došao na ideju da od kompleksne, sa osetima udružene memorije načini središnje gradivo svoga dela, pojam deža vi ne treba brkati sa onim što je docnije postalo poznato kao Prustov efekat - nehotično oživljavanje sećanja i sa njima povezanih emocija kao odgovora na čulnu senzaciju mirisa. Komad madlenice umočen u čaj, koji je Prusta kasnije podstakao da napiše osam tomova, iznedrio je zatomljenu memoriju bez posredovanja svesne volje ili intelekta. No, za uglavnom prozaične sekvence koje otkriva fenomen deža vi, i voljno usredsređenje i čulni podsticaj podjednako su bezuspešni „okidači”.

Pozivajući se na hipotezu holandskog psihijatra Hermana Snoa, publicista Džems Geri u kratkom napisu objavljenom u magazinu „Tajm” u maju 1997. godine navodi kako bi jedan od modela za moguće objašnjenje mogao biti hologram:

 U hologramu, vrsti trodimenzionalne fotografije, svaka tačka slike sadrži sve neophodne podatke potrebne da bi se slika rekonstruisala kao celina. Čak i najmanji fragment daće celovitu sliku. Ali što je manji fragment, slika će biti manje oštra. Ako su sećanja doista pohranjena u mozgu kao hologrami, svaki delić memorije sadrži sve potrebne čulne i emocionalne podatke za oživljavanje celovitog izvornog iskustva. Jedinstveni detalj - zvuk dečijeg glasa ili miris nečijeg odela - u stanju je da evocira kompletnu zapamćenu scenu. Deža vi se dešava kada detalj sadašnjeg iskustva tako intenzivno podseća na detalj iz ranijeg iskustva da se utisak pobrka. Kao rezultat ove zamene, mozak sadašnji trenutak registruje kao prošlost.

Jedan drugi neurobiološki pokušaj objašnjenja pretpostavlja grešku u „tajmingu” perceptivnog i kognitivnog procesa. Čulna informacija se nekom omaškom prestrojava na svom putu ka memorijskom skladištu i stoga se ne percipira trenutno. Ovo kratko zakašnjenje uzrokuje senzaciju istovremenog "doživljavanja" i "sećanja" na neki događaj.

Pa ipak, svoditi upečatljivo duševno iskustvo isključivo na ravan fiziologije ponekad znači oglušiti se o složenu prirodu egzistencije. Vatrene ispovesti junaka Dostojevskog i smotrene kontemplacije Tomasa Mana teško se mogu objasniti nivoom adrenalina ili serotonina u krvotoku autora. „Sve odlazi, sve se vraća, večito se kotrlja točak bića” - pisao je Niče u „Zaratustri”. A nešto dalje: „Vratiću se, s ovim Suncem, s ovom Zemljom, s ovim orlom, s ovom zmijom - ne u novi život ili bolji život ili srećan život; vraćaću se večno ovom jednom te istom životu, u najvećem i u najmanjem, da ponovo učim večito vraćanje istih stvari.”

Ničeova ideja nije slavila učmalost, već, paradoksalno, njenu suprotnost - pozivala je da se oduševljeno prigrle svi aspekti života i da se u svakom trenutku načini najbolji mogući izbor.

Rastvarajući na kratko kapiju „već viđenog”, možda nas varničenje u temporalnom režnju mozga isto tako, skupa sa Frojdom, upozorava da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje".

ZBOGOM KABASTIM TOMOVIMA

Svako ko s konzervativnim sladostrašćem danas izjavljuje kako mu ništa ne može zameniti dobru staru knjigu od hartije, a pri tom mu generacijski i profesionalno nije strana digitalna tehnologija, jednostavno je malo lenj u glavu (da ne upotrebim neki skaredniji izraz). 

Sinonim za knjigu nije nepraktična kupusara od listova hartije, koji vremenom dobijaju uši ako nisu fiksirani tvrdim povezom. Do pre nekih šest stotina godina većinu knjiga većina ljudi držala je u svojim glavama, a u glavama su ih još pre dve stotine godina držali Filip Višnjić i Tešan Podrugović. Usmena, nematerijalna knjiga nije manje knjiga od kabastih tomova naštancanih štamparskom bojom, koji su na dovoljno dugi rok osuđeni na plesan, vaši i truljenje.
Štaviše, u istoriji knjige, proizvod od papirusa, pergamenta ili uvezanih listova iz štamparske prese pokazao se kao manje praktično i trajno rešenje od mnogih drugih pojavnih oblika ovog artefakta. Većina tekstova starogrčkih dramaturga, čiji su nam danas samo naslovi poznati, trajno je izgubljena za naredne generacije upravo zbog trošnosti materijala na kojima su bili zabeleženi. Ono što posedujemo samo je vrh ledenog brega helenske drame (iako nije sporno da je sačuvano ono što su prepisivači kroz istoriju smatrali najviše vrednim). Čitava Aleksandrijska biblioteka nestala je u požaru, a u svoje vreme tako je nestao i dobar deo Narodne biblioteke Srbije. Ali tablice od pečene gline drevnih Sumerana strpljivo su i postojano čekale pet hiljada godina, sve dok Edvard Hinks i ostali nisu sredinom devetnaestog veka dešifrovali klinasto pismo Asurbanipalove biblioteke iz Ninive. To je omogućilo da se čovečanstvo upozna sa Gilgamešom, najstarijim epom ljudske civilizacije, koji je do tada milenijumima počivao u tami. Da je kojim slučajem bio štampan u kiosk varijanti kao mamac uz dnevne novine, sasvim je izvesno da nikada ne bismo saznali da je velika egzistencijalna drama u pisanoj formi postojala i pre Homerovih spevova.
Knjige u nematerijalnoj formi, poput staroindijskih Veda ili Kurana, isto su tako neuporedivo otpornije na truležnost, požare i druge prirodne ili ljudskim nemarom izazvane katastrofe.
Kao neko ko je u svoje vreme s religioznim nestrpljenjem očekivao izlazak knjige iz štampe, ko je s udivljenjem načinjao novo izdanje i uobražavao da ima nečeg vrhunaravnog u svežem mirisu štamparske boje u tek otpakovanom tomu, danas kažem da je elektronsko izdanje mera svih stvari u svetu knjige. Što bi rekao Protagora – mera svih stvari, postojećih da postoje, a nepostojećih da ne postoje.
Svako ko je jednom u rukama imao „kindle“ ili neki drugi „e-čitač“ u koji se može pohraniti hiljade knjiga, morao bi znati da su šume dragocenost ove planete i da su paučinom obrasli zidovi s papirnim bibliotekama stvar prošlosti. Elektronska knjiga iziskuje manje proizvodne troškove i shodno tome je jeftinija, preglednija je, praktičnija i nudi interaktivnu podršku kakva je nemoguća u papirnom obliku.
Kada poslednje vredno papirno izdanje bude preneto u elektronski oblik, nestaće i potreba da se prilikom selidbi razmišlja o još jednom ustajalom balastu s kojeg treba uklanjati prašinu i na novoj, kao i na staroj adresi. Predmet sa uv ezanim listovima hartije bio je samo jedan istorijski prolazan pojavni oblik knjige.
Ekološka samosvest, respekt prema biljnom svetu, više slobodnog prostora u privatnim domovima i javnim ustanovama, manje alergijskih kijavica, manji obim posla prilikom velikog spremanja kuće ili stana, to su samo neka od preimućstava ne-više-tako-nove dobre elektronske knjige.
Uz to, prestaće i potreba za maltretiranjem dece školskog uzrasta njihovim uterivanjem u autobuse i prisiljavanjem da izbezumljeni lutaju sajamskim halama zureći u šljaštave naslovne stranice predmeta koji su sve manje potrebni u domovima i čija je cena sve nedostupnija porodičnim budžetima. Umesto toga, dolazi vreme da se pisana reč slavi u prirodnom ambijentu, na okupljanjima u nacionalnim ili gradskim parkovima, ili u bilo kojem drugom pogodnom okružju, daleko od mirisa roštiljskih štandova kraj hale jedan Beogradskog sajma.