INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Stiven Majer

INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Godine 2004. širom sveta odjeknula je vest da je ugledni filozof Entoni Flu (Flew) sa Univerziteta u Ridingu odbacio dugogodišnju privrženost ateizmu i prihvatio realitet neke vrste kreatora. Flu je naveo dokaze inteligentnog dizajna u DNK i argumente „američkih teoretičara inteligentnog dizajna“ kao važne razloge za ovaj preobražaj.

Od tog vremena britanski čitaoci saznaju o teoriji inteligentnog dizajna (ID) uglavnom iz medijskih izveštaja o sudskim bitkama u Sjedinjenim Državama o tome je li legalno edukovati đake o njoj. Prema većini izveštaja, ID je „verski zasnovana“ alternativa evoluciji, utemeljena isključivo na religiji.

No je li to tačno? Kao jedan od arhitekata ove teroije, znam da nije.

Suprotno medijskim izveštajima, ID nije verski zasnovana ideja, već na dokazima zasnovana naučna teorija o poreklu života. Prema darvinističkim biolozima kao što je Ričard Dokins sa Univerziteta Oksford, živi sistemi „izgledaju kao da su dizajnirani sa određenom svrhom“. Ali za moderne darviniste ta pojavnost dizajna je iluzorna, budući da je potpuno neusmereni proces prirodne selekcije zasnovane na nasumičnim mutacijama sasvim dovoljan da proizvede samosvojne strukture koje odaju utisak kao da su dizajnirane a koje nalazimo u živim organizmima.

Sa druge strane, ID smatra da postoje indikativna obeležja živih sistema i univerzuma koja se najbolje mogu objasniti dizajnirajućom inteligencijom. Ova teorija ne dovodi u pitanje ideju evolucije definisane kao promena tokom vremena, pa čak ni ideju zajedničkih predaka, ali ona se suprotstavlja Darvinovoj ideji da je uzrok bioloških promena potpuno slep i neusmeren.

Kakve naznake inteligencije vide zastupnici dizajna?

Poslednjih godina biolozi su otkrili jedinstven svet nanotehnologije unutar živih ćelija – kompleksne provodnike, klizeće stege, turbine koje generišu energiju i minijaturne mašine. Na primer, ćelije nekih bakterija pokreču rotorske mašine koje nazivamo flagelarnim motorima i koji rotiraju brzinom od 100 hiljada obrtaja u minuti. Ove mašiune izgledaju kao da su ih dizajnirali inženjeri, od mnogo zasebnih mehaničkih delova (sačinjenih od proteina), uključujući rotore, statore, zaptivne prstenove, hilzne, kardanske zglobove i pogonske osovine.

Mikrobiolog Majkl Bihi (Behe) ukazuje da flagelarni motor počiva na koordinarom delovanju trideset proteinskih delova. Ako uklonite jedan od ovih proteina, rotorski motor neće raditi. Motor je, prema rečima Bihija, „nesvodljivo kompleksan“ (irreducibly complex).

Ovo stvara problem darvinističkom mehanizmu. Prirodna selekcija čuva ili „odabira“ funkcionalna preimućstva onako kako se ona pojavljuju nasumičnom mutacijom. A flagelarni motor ne funkcioniše ukoliko svih njegovih trideset delova nisu prisutni. Tako ispada da prirodna selekcija može da „odabere“ motor jednom kad se on već pojavio kao funkcionalna celina, ali ona nije u stanju da proizvede motor na darvinistički „korak po korak“ način.

Prirodna selekcija navodno gradi kompleksne sisteme od jednostavnijih struktura na taj način što očuvava seriju prelaznih oblika (intermediates), od kojih svaki mora da obavlja neku funkciju. Kod flagelarnog motora, većina ključnih prelaznih struktura ne obavlja nikakvu funkciju koju bi selekcija mogla očuvati. Ovo ostavlja poreklo flagelarnog motora neobjašnjeno prirodnom selekcijom – mehanizmom koji je Darvin izričito postulirao da zameni hipotezu dizajna.

Postoji li bolje objašnjenbje? Na osnovu našeg uniformnog iskustva, poznat nam je samo jedan tip uzroka koji proizvodi nesvodljivo kompleksne sisteme: inteligencija. Gde god se suočavamo sa kompleksnim sistemima - bilo da je reč o integrisanim kolima ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem – a znamo kako su oni nastali, neizostavno je neki oblik dizajnirajuće inteligencije odigrao ulogu.

Razmotrimo jedan još fundamentalniji argument za dizajn. Godine 1953, kada su Votson i Krik razjasnili strukturu molekula DNK, to je bilo zapanjujuće otkriće. Niti precizno sekvencionisanih hemikalija koje se zovu nukleotidi u DNK čuvaju i prenose skupove instrukcija – informacija – u četvoroslovnom digitalnom kodu da bi se izgradili proteinski molekuli koji su neophodni ćeliji za opstanak. Krik je potom razvio svoju „hipotezu sekvence“ prema kojoj hemijske baze u DNK funkionišu kao slova u pisanom jeziku ili kao simboli u kompjuterskom kodu. Kao što je Dokins primetio, „mašinski kod gena je na zagonetan način nalik kompjuteru“.

U najmanju ruku, informaciona svojstva ćelije deluju dizajnirano. Pa opet, do danas nijedna teorija neusmerene hemijske evolucije nije objasnila poreklo digitalne informacije neophodne da bi se izgradila prva živa ćelija. Zašto? Jednostavno, ima previše informacija u ćeliji da bi se to moglo objasniti samo slučajnošću.

Pokazalo se takođe da se informacija u DNK (i u RNK) ne može objasniti silama hemijske nužnosti. Govoriti drugačije bilo bi slično kao tvrditi da je naslov nastao kao rezultat hemijske privlačnosti mastila i hartije. Očigledno je na delu nešto drugo.

DNK funkcioniše kao softverski program. Iz iskustva znamo da softver potiče od programera. Znamo da informacija – bilo da je reč o hijeroglifima ili o radio signalima – uvek potiče od inteligentnog izvora. Kao što je pionir teorije informacija Henri Kestler (Quastler) primetio: “Informacija uobičajeno nastaje od svesne aktivnosti”. Otkriće digitalne informacije u DNK tako je pružilo čvrst osnov za zaključivanje da je inteligencija imala uzročnu ulogu u njenom nastanku.

ID stoga nije zasnovan na religiji, več na naučnim otkrićima i na našem iskustvu o uzroku i posledici, što je osnov svakog naučnog rezonovanja o prošlosti. Za razliku od kreacionizma, ID predstavlja zaključivanje na osnovu bioloških podataka.

No i pored toga, ID može podupreti teističku veru. Ali to ne predstavlja osnov za njeno odbacivanje od strane onih koji brkaju dokaze za teoriju sa njenim mogućim implikacijama. Mnogi astrofizičari ispočetka su odbijali teoriju big benga zbog toga što se činilo da ukazuje na potrebu za transcedentnim uzrokom materije, prostora i vremena. Ali nauka ju je naposletku prihvatila zbog toga što su je dokazi snažno podupirali.

Danas je sa sličnim predrasudama suočen inteligentni dizajn. Kako god, i ova nova teorija mora biti evaluirana na osnovu dokaza, a ne na osnovu filozofskih sklonosti. Kao što je profesor Flu savetovao : „Moramo slediti dokaze, kuda god oni vodili“.

(preveo V. L.)

Stiven Majer (Meyer) doktorirao je na Kembridžu tezom iz oblasti filozofije nauke i jedan je od osnivača Instituta „Discovery“.

MATRIKS DVOSTRUKE ZAVOJNICE

Otkako su otkrića Frensisa Krika i Džejmsa Votsona pokazala da je DNK zapravo savršeno kreiran softver, postalo je izvesno da je živi svet stvorio inteligentni dizajner, koga neki nazivaju Bogom. Inteligentni dizajn i kreacionizam načelno su dve različite stvari. Ali – kako primećujem - većina najistaknutijih zastupnika inteligentnog dizajna sklona je da načini i taj naredni korak. Takav je, na primer, slučaj sa istoričarom nauke Stivenom Majerom i biologom Tomislavom Terzinom sa kanadskog Univerziteta Alberta.

Кonsekvence inteligentnog dizajna mogu, međutim, navesti na izvesne na prvi pogled paradoksalne zaključke. Možda zaista živimo u matriksu ili u nekoj vrsti laboratorije? Naime, svet koji je stvorio taj dizajner zapravo je klanica i groblje, koliko god se zavaravali lepotom pejzaža ili šara na leptirovim krilima. Njegovi činovi po svemu sudeći dobri su za njega, ali prema čoveku je on ravnodušan i nemilosrdan, na sličan način kao što pastir uzgaja jaganjce za svrhu koja nije baš najpogodnija za jaganjce, a jaganjci u njemu svejednako vide hranitelja i dobrotvora.

Sve što čovek uzgaja od živog sveta namenjeno je čovekovim egoističnim potrebama – da proždere njihovo telo, da iskoristi njihovu snagu, da se razonodi njihovim zabavnim veštinama i ukrasnim perjem držeći ih u zatočeništvu, ili da stekne zaradu od njihovog potomstva. (Najređi su primeri obostrano korisne simbioze kakva se razvila od praistorijskog partnerstva lovaca sakupljača i vukova.) Analogija sa pastirom i stadom upućuje na zaključak da inteligentni dizajner ubira neku sasvim određenu korist za sebe od žetve ljudskih duša koje uzgaja na Zemlji. Sa druge strane, jagnje teško da ima zajedničke interese sa pastirom koji oštri nož za Božić.

Da sve ne bi bilo potpuno ostrašćeno, mogli bi se navesti i neki protivrazlozi. Analogija sa pastirom ima, naime, ozbiljan nedostatak utoliko što čovek nije stvorio životinje. Pored toga, fenomen savesti jedan je od retkih koji bi donekle mogli potvrditi izvorno dobre namere dizajnera. Na trećem mestu, sve obuhvatnija saznanja o iskustvu bliske smrti (near death experience) kao da svedoče o izvesnim konstantama (osećaj bezuslovne ljubavi) čija se verodostojnost teško može poreći.

Kako onda sumirati poziciju potpisnika ovih redova na skali tipova agnosticizma? Iako me to niko nije pitao, pokušaću da odgovorim. Kad je reč o podeli na slabiju i jaču formu agnosticizma (prva jednostavna odbija mogućnost opredeljenja u odgovoru na pitanje je li moguće saznanje o postojanju Boga, dok druga ide korak dalje i tvrdi da saznanje o postojanju Boga jeste nemoguće), zaokružujem pod A.

Kad je reč o podeli na agnostički teizam i agnostički ateizam (zastupnici prvog veruju u Boga ali ne tvrde da poseduju znanje o tome da li Bog postoji ili ne, dok zastupnici drugog tvrde da ne veruju u Boga ali da ne poseduju znanje o tome da Bog ne postoji), opet zaokružujem pod A.

Pozicioniranja ovakve vrste više su posledica urođenog mentalnog sklopa nego logičnog rezonovanja ili količine dostupnih informacija. Nemam simpatija prema Ričardu Dokinsu i njegovom histeričnom ateizmu koji je samo izraz duboke unutarnje uznemirenosti. Podjednako sam sumnjičav prema potrebi kreacionista da se pošto-poto poistovete sa jednostavnim odgovorima i usidre u mirnoj luci konačnih istina. Sa druge strane, ne znam kako bih opisao svoj odnos prema verujućim ljudima koji imaju duboko pouzdanje u entitet koji je, po njihovim vlastitim rečima, u potpunosti izvan moći čovekovog poimanja i imaginacije. Jedino je snaga vere mogla posejati katedrale i poslati flote u nove svetove. Je li to bila vera u još jednu iluziju ili u put, istinu i život?

Za opredeljivanje ovakve vrste logički  razlozi su manje-više suvišni. Opet se vraćamo na mentalni sklop. Na urođene koordinate naravi pojedinca i na položaj molekula u softveru dvostruke zavojnice dezoksiribonukleinske kiseline.

Prezentacije Stivena Majera i debate u kojima učestvuje pravi su primer trpeljivosti, doslednosti i naučne posvećenosti. Mnogo toga dostupno je na "Jutjubu". Evo jednog od novijih predavanja:

Na "Jutjubu" ne manjka objava o NDE fenomenu. Obično mogu da detektujem kad osoba u ovakvim situacijama folira, ali u mnoštvu ispovesti koje sam odslušao niti jednom nisam naslutio primese šarlatanstva. Evo, radi ilustracije, dva priloga o NDE iz usta doktora medicine:

HOLOGRAM VEĆ VIĐENOG?

Budući da nema presudan uticaj na delovanje nervnog sistema, jedna umnogome zbunjujuća manifestacija duševnog života ostala je do danas po strani od glavnog toka istraživanja u psihologiji i srodnim disciplinama. Pa ipak, u „Psihopatologiji svakodnevnog života” Frojd je ovo iskustvo svrstao u „kategoriju čudesnog” i upozorio da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje”. U psihoanalizi se pojava ponekad tumači kao izraz želje za ponavljanjem prošlog iskustva - ali ovog puta sa ishodom koji više zadovoljava.

U svakom slučaju, fenomen već viđenog opisan je u umetničkoj književnosti znatno ranije nego što je, krajem 19. veka, francuski istraživač parapsiholoških fenomena Emil Boarak skovao danas odomaćeni termin – deža vi. Čini se da je iskustvo bilo izuzetno blisko Čarlsu Dikensu, koji ga u „Davidu Koperfildu” pominje u dva navrata. Na jednom mestu, u 39. poglavlju romana, pisac veli: „Svima nam je poznato iskustvo sa osećanjem koje nas povremeno obuzme - da je ono što vidimo i činimo ranije već bilo rečeno i učinjeno, da smo u davnoj prošlosti već bili okruženi istim licima, predmetima i okolnostima, da savršeno dobro znamo šta će sledeće biti rečeno, kao da se toga iznenada prisećamo.”

U „Psihologiji fenomena deža vi” - jednoj od svega nekoliko do danas objavljenih, akademski utemeljenih knjiga posvećenih ovoj pojavi, istraživač sa Univerziteta u Johanesburgu Vernon Nep je 1983. godine deža vi odredio kao „bilo koju subjektivno neodgovarajuću impresiju podudarnosti sadašnjeg iskustva sa neodređenom prošlošću”.

Švajcarski psiholog Artur Fankhauzer poziva se na istraživanja koja pokazuju da oko jedne trećine ljudi ima takva iskustva, kao i da su iskustva učestalija i intenzivnija u ranom uzrastu, otprilike između 15. i 25. godine:

- Ova iskustva su - navodi Fankhauzer u članku „Tri tipa deža vi” iz 1995. godine - najčešće, ako ne i uvek, povezana sa vrlo banalnim događajima. No ona su u isto vreme toliko upečatljiva da sećanje na njih ne bledi godinama posle toga. Još jedna crta sa kojom su svi saglasni jeste izuzetna podudarnost pojedinosti svih čulnih senzacija. Kada se nalazite usred ovog iskustva, svesni ste da je sve u potpunoj saglasnosti sa vašom „memorijom”tog događaja.

Osećaj je uglavnom kratak - najčešće traje svega nekoliko sekundi, ali u patološkim slučajevima je produžen. Ponekad se pojavljuje neposredno pre napada epilepsije temporalnog režnja mozga. Poznati neurohirur Vajlder Penfild je 1955. izveo eksperiment u kome je električnom strujom stimulisao temporalni režanj, što je kod 8 odsto ispitanih uzrokovalo „memorije”. Uočene veze ovakvog tipa dovele su do pretpostavke da je "već viđeno" naprosto neurološka anomalija - posledica neodgovarajućeg električnog pražnjenja u mozgu.

Ovo međutim teško da bi zadovoljilo privrženike pseudonaučnog objašnjenja, koji se pozivaju na prekognitivne snove, vremenska zakrivljenja, paralelne univerzume ili „tahjone” - čestice sposobne da putuju unazad kroz vreme. Sa parapsihološkog stanovišta, deža vi se najčešće opisuje kao mogućnost da se zaviri u prethodnu inkarnaciju. U ovom tumačenju ima poteškoća, budući da bi fenomen više odgovarao krajnje specifičnom konceptu reinkarnacije - antičkoj kosmološkoj ideji o „večitom vraćanju istog", koju je preuzeo Niče, tvrdeći da je sve što se zbiva deo beskrajnog ponavljanja ciklusa događaja.

Kao vruća tema među francuskim psiholozima devedesetih godina 19. veka, pojam deža vi bio je dovoljno poznat Marselu Prustu, koji ga izričito pominje u „Traganju za iščezlim vremenom". Pa iako nijedan pisac pre Prusta nije došao na ideju da od kompleksne, sa osetima udružene memorije načini središnje gradivo svoga dela, pojam deža vi ne treba brkati sa onim što je docnije postalo poznato kao Prustov efekat - nehotično oživljavanje sećanja i sa njima povezanih emocija kao odgovora na čulnu senzaciju mirisa. Komad madlenice umočen u čaj, koji je Prusta kasnije podstakao da napiše osam tomova, iznedrio je zatomljenu memoriju bez posredovanja svesne volje ili intelekta. No, za uglavnom prozaične sekvence koje otkriva fenomen deža vi, i voljno usredsređenje i čulni podsticaj podjednako su bezuspešni „okidači”.

Pozivajući se na hipotezu holandskog psihijatra Hermana Snoa, publicista Džems Geri u kratkom napisu objavljenom u magazinu „Tajm” u maju 1997. godine navodi kako bi jedan od modela za moguće objašnjenje mogao biti hologram:

 U hologramu, vrsti trodimenzionalne fotografije, svaka tačka slike sadrži sve neophodne podatke potrebne da bi se slika rekonstruisala kao celina. Čak i najmanji fragment daće celovitu sliku. Ali što je manji fragment, slika će biti manje oštra. Ako su sećanja doista pohranjena u mozgu kao hologrami, svaki delić memorije sadrži sve potrebne čulne i emocionalne podatke za oživljavanje celovitog izvornog iskustva. Jedinstveni detalj - zvuk dečijeg glasa ili miris nečijeg odela - u stanju je da evocira kompletnu zapamćenu scenu. Deža vi se dešava kada detalj sadašnjeg iskustva tako intenzivno podseća na detalj iz ranijeg iskustva da se utisak pobrka. Kao rezultat ove zamene, mozak sadašnji trenutak registruje kao prošlost.

Jedan drugi neurobiološki pokušaj objašnjenja pretpostavlja grešku u „tajmingu” perceptivnog i kognitivnog procesa. Čulna informacija se nekom omaškom prestrojava na svom putu ka memorijskom skladištu i stoga se ne percipira trenutno. Ovo kratko zakašnjenje uzrokuje senzaciju istovremenog "doživljavanja" i "sećanja" na neki događaj.

Pa ipak, svoditi upečatljivo duševno iskustvo isključivo na ravan fiziologije ponekad znači oglušiti se o složenu prirodu egzistencije. Vatrene ispovesti junaka Dostojevskog i smotrene kontemplacije Tomasa Mana teško se mogu objasniti nivoom adrenalina ili serotonina u krvotoku autora. „Sve odlazi, sve se vraća, večito se kotrlja točak bića” - pisao je Niče u „Zaratustri”. A nešto dalje: „Vratiću se, s ovim Suncem, s ovom Zemljom, s ovim orlom, s ovom zmijom - ne u novi život ili bolji život ili srećan život; vraćaću se večno ovom jednom te istom životu, u najvećem i u najmanjem, da ponovo učim večito vraćanje istih stvari.”

Ničeova ideja nije slavila učmalost, već, paradoksalno, njenu suprotnost - pozivala je da se oduševljeno prigrle svi aspekti života i da se u svakom trenutku načini najbolji mogući izbor.

Rastvarajući na kratko kapiju „već viđenog”, možda nas varničenje u temporalnom režnju mozga isto tako, skupa sa Frojdom, upozorava da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje".

ZBOGOM KABASTIM TOMOVIMA

Svako ko s konzervativnim sladostrašćem danas izjavljuje kako mu ništa ne može zameniti dobru staru knjigu od hartije, a pri tom mu generacijski i profesionalno nije strana digitalna tehnologija, jednostavno je malo lenj u glavu (da ne upotrebim neki skaredniji izraz). 

Sinonim za knjigu nije nepraktična kupusara od listova hartije, koji vremenom dobijaju uši ako nisu fiksirani tvrdim povezom. Do pre nekih šest stotina godina većinu knjiga većina ljudi držala je u svojim glavama, a u glavama su ih još pre dve stotine godina držali Filip Višnjić i Tešan Podrugović. Usmena, nematerijalna knjiga nije manje knjiga od kabastih tomova naštancanih štamparskom bojom, koji su na dovoljno dugi rok osuđeni na plesan, vaši i truljenje.
Štaviše, u istoriji knjige, proizvod od papirusa, pergamenta ili uvezanih listova iz štamparske prese pokazao se kao manje praktično i trajno rešenje od mnogih drugih pojavnih oblika ovog artefakta. Većina tekstova starogrčkih dramaturga, čiji su nam danas samo naslovi poznati, trajno je izgubljena za naredne generacije upravo zbog trošnosti materijala na kojima su bili zabeleženi. Ono što posedujemo samo je vrh ledenog brega helenske drame (iako nije sporno da je sačuvano ono što su prepisivači kroz istoriju smatrali najviše vrednim). Čitava Aleksandrijska biblioteka nestala je u požaru, a u svoje vreme tako je nestao i dobar deo Narodne biblioteke Srbije. Ali tablice od pečene gline drevnih Sumerana strpljivo su i postojano čekale pet hiljada godina, sve dok Edvard Hinks i ostali nisu sredinom devetnaestog veka dešifrovali klinasto pismo Asurbanipalove biblioteke iz Ninive. To je omogućilo da se čovečanstvo upozna sa Gilgamešom, najstarijim epom ljudske civilizacije, koji je do tada milenijumima počivao u tami. Da je kojim slučajem bio štampan u kiosk varijanti kao mamac uz dnevne novine, sasvim je izvesno da nikada ne bismo saznali da je velika egzistencijalna drama u pisanoj formi postojala i pre Homerovih spevova.
Knjige u nematerijalnoj formi, poput staroindijskih Veda ili Kurana, isto su tako neuporedivo otpornije na truležnost, požare i druge prirodne ili ljudskim nemarom izazvane katastrofe.
Kao neko ko je u svoje vreme s religioznim nestrpljenjem očekivao izlazak knjige iz štampe, ko je s udivljenjem načinjao novo izdanje i uobražavao da ima nečeg vrhunaravnog u svežem mirisu štamparske boje u tek otpakovanom tomu, danas kažem da je elektronsko izdanje mera svih stvari u svetu knjige. Što bi rekao Protagora – mera svih stvari, postojećih da postoje, a nepostojećih da ne postoje.
Svako ko je jednom u rukama imao „kindle“ ili neki drugi „e-čitač“ u koji se može pohraniti hiljade knjiga, morao bi znati da su šume dragocenost ove planete i da su paučinom obrasli zidovi s papirnim bibliotekama stvar prošlosti. Elektronska knjiga iziskuje manje proizvodne troškove i shodno tome je jeftinija, preglednija je, praktičnija i nudi interaktivnu podršku kakva je nemoguća u papirnom obliku.
Kada poslednje vredno papirno izdanje bude preneto u elektronski oblik, nestaće i potreba da se prilikom selidbi razmišlja o još jednom ustajalom balastu s kojeg treba uklanjati prašinu i na novoj, kao i na staroj adresi. Predmet sa uv ezanim listovima hartije bio je samo jedan istorijski prolazan pojavni oblik knjige.
Ekološka samosvest, respekt prema biljnom svetu, više slobodnog prostora u privatnim domovima i javnim ustanovama, manje alergijskih kijavica, manji obim posla prilikom velikog spremanja kuće ili stana, to su samo neka od preimućstava ne-više-tako-nove dobre elektronske knjige.
Uz to, prestaće i potreba za maltretiranjem dece školskog uzrasta njihovim uterivanjem u autobuse i prisiljavanjem da izbezumljeni lutaju sajamskim halama zureći u šljaštave naslovne stranice predmeta koji su sve manje potrebni u domovima i čija je cena sve nedostupnija porodičnim budžetima. Umesto toga, dolazi vreme da se pisana reč slavi u prirodnom ambijentu, na okupljanjima u nacionalnim ili gradskim parkovima, ili u bilo kojem drugom pogodnom okružju, daleko od mirisa roštiljskih štandova kraj hale jedan Beogradskog sajma.