CRVENA STIHIJA

Hteli smo da krenemo u utorak, pa u sredu, ali u utorak bežična veza nije radila i nije bilo nikakvih vesti, a u sredu je unezvereni reporter iz lokalnog studija preneo da su putevi zakrčeni a da policije nema nigde na vidiku. Potom je opet nestalo signala. Jasna je prvo dobijala histerične napade, zatim je pala u potištenost koja je trajala više dana. Sada se budila iz depresije i ponovo zapadala u stanje usplahirenosti. Pila je prozak, lekove za smirenje i lekove za tahikardiju, ali ništa nije pomagalo. Lice joj je bilo podbulo, a oko očiju su joj se pojavili tamni kolutovi. Ni ja nisam bolje izgledao, ali nisam pio lekove. Na ulicama su otvoreno nudili kokain i halucionogene tablete, ali bio sam tvrdoglav u ideji da ostanem trezven.

Najzad, u četvrtak smo ubacili stvari u gepek i krenuli. Jasna je rekla da više ne može da čeka, da mora videti Valeriju, našu ćerku koja je u Subotici živela sa mužem i sinom. Nisu pomogla moja odvraćanja, ubeđivanja da je put neizvestan, da je Valerija punoletna, da je dovoljno što se povremeno vidimo preko kompjuterskog ekrana. Nije da nisam želeo isto što i Jasna, ali polazak na put ličio je na misiju kamikaze. Na kraju krajeva, nije bilo više nikakve svrhe. Nije ostalo još puno vremena. Iz Bajkonura, iz Kejp Kanaverala, sa kineskih kosmodroma i dalje su ispaljivalji rakete sa nuklearnim bojevim glavama. Iako je bilo zimsko doba, polja prekrivena snegom imala su otrovno zelenu boju. Bio je to odsjaj neba koje je poprimilo isto takvu boju usled mešanja ozonskih slojeva. Noću više nije bilo mraka. Trećinu nebeskog svoda zapremala je bledosiva ovalna mrlja. Umesto zvezda videlo se samo rasprskavanje nuklearnih jezgara. Jasna je grizla prste, ruke su joj drhtale i prosipala je kafu, lomila je posuđe u kuhinji, a kad joj je dojadila moja neodlučnost počela je sama da pakuje stvari. Tako sam joj se pridružio i krenuli smo na put.

Već na početku je bilo nevolja. Teško smo se probili kroz centar. Na Trgu republike sve je bilo krcato. Pvih dana, u oktobru, zapravo je bilo neke organizacije. Na bini su se smenjivali muzički sastavi i govornici su bodrili okupljene građane. Posle više niko nije ništa govorio. Na bini je ostao miks pult i niko nije demontirao razglas. Disk džokeji su se spontano smenjivali, a na trgu su ljudi danju i noću plesali, pili, padali u nesvest, budili se i ponovo plesali. Od nekog doba plesali su pod maskama, kao jahači apokalipse, kao zombiji, kosturi, glavati vodozemci, grifoni i harpije. Vozači su trubili, pokušavali da se probiju, ali niko se nije žacao. Maske su naskakale na haube, grebale po staklima, skidale brisače, igrale kolo oko automobila.

Nekako smo se iskobeljali iz tog meteža, ali tek što smo prošli most na Tisi, kolona je počela da mili. U koloni su u oba smera bila po dva automobila, ali neprestano su se među njih ubacivala vozila sa usplahirenim vozačima koji su uletali u makazice, viozili po blatištu na utrini i na sve moguće načine pokušavali da prestignu ostale. Ljudi su pretili jedni drugima kroz prozore, pritiskali sirene, turirali motore da bi zaplašili one koji su po njihovom mišljenju vozili presporo. Pored svega, naišla je kolona vojnih vozila. Neki ogranci države kao da su još bili delatni. Ispred je išao oklopni džip sa rotacionim svetlima, upozoravajući vozače da se pomere u stranu. Na transporterima su sedeli vojnici bez kapa i bez previše elana u pogledima i pokretima. Neko je rekao da idu da spašavaju poplavljene u donjem Potisju. Usled pomeranja tla, veliki delovi karpatskog masiva sručili su se u vodotokove. Panoniju je počela da preplavljuje penušava blatna stihija crvena kao krv.

U sitroen ispred nas velikom brzinom zabio se kombi koji je išao iz suprotnog smera. Putnički automobil je usled udara sleteo u jarak i iz haube je počeo da izlazi dim. Iz sitroena je uspeo da se iskobelja mršav, prebledeo čovek šezdesetih godina. Društvo u kombiju je bilo veselo. Videlo se da je jedan od putnika obgrlio harmoniku. Vozač kombija nesigurnim pokretom otvori vrata i isto tako nesigurnim korakom zakorači na kolovoz. Izgledalo je kao da se krevelji i pogled mu je bio mutan. Mršavi čovek mu priđe bez reči, repetira pištolj i tri puta opali ciljajući u noge. Barem jedan projektil je pogodio. Vozač kombija pade kao pokošen i poče da se previja. Iz potkolenice je po asfaltu špricala krv. Njegovi saputnici istrčaše sa namerom da mu pomognu, ali niko nije ni pokušao da se suprotstavi mršavom čoveku. On se laganim korakom, kao hipnotisan, zaputi napred kraj kolone vozila. Posle nekoliko minuta odjeknu još jedan pucanj. „Ubio se“ – dođe do nas glas.

Kolona je više stajala u mestu nego što se pomerala. Kad smo došli do raskrsnice za selo, napravio sam manevar i skrenuo ulevo, iako je i sporedni put bio zakrčen traktorskim prikolicama i napuštenim, pokvarenim automobilima.

Jasna se obazre na sedištu. „Kuda ćeš sad? Jesi li poludeo?“

„Kako ti nije jasno?“ – odbrusih nervozno. „Onako nikad nećemo stići. Svi će se međusobno poubijati.“

Jasna mi uputi izbezumljen pogled. „A ovo? Kuda ovo vodi? Nikad nećemo stići. Uhvatiće nas noć a nećemo se domoći autoputa.“

„Pa šta. Ionako nikuda nećemo stići, to je jasno od početka. To sam ti sve vreme govorio. Svi smo završili karijeru.“

„Možda ti jesi, ali ja hoću da vidim Vanju. Vanja nas čeka. Mislila sam da budemo na okupu do kraja....“ Ova misao najednom ju je rastužila. Zagledala se u svoja kolena, a zatim ramena počeše da joj se tresu. Bilo je to potmulo, teško ridanje, kao da se davi, kao da je dobila napad astme. Pustio sam je da do kraja istera iz sebe to očajanje. To je značilo da se barem neko vreme nećemo prepirati. Posle nekog vremena ona sporim pokretom iz tašne izvadi mobilni telefon.

„Vanja, Vanja, mi smo... Prešli smo most i tata je sada skrenuo sa glavnog puta.“

„Mama, rekla sam da ne krećete. Zašto mi to radiš?“ – čulo se iz telefona. Usledile su smetnje na vezama. Čulo se šuštanje, a zatim opet Vanjin glas: „Neka potpuno nova tehnologija.... Oružje na bazi elektromagnetnih vibracija... Biće sve u redu. Vi se vratite...“ Veza se prekinula. Jasna je još neko vreme pritiskala tipke, ali bez uspeha. Ona teško uzdahnu i zagleda se kroz vetrobransko staklo, kao da se nakratko pomirila sa sudbinom.

„Izvadi te sendviče“ – rekoh. „Ne moramo bar da krepamo gladni.“

Ona poslušno poče da čeprka po rancu. Dodala mi je užinu spakovanu u celofan, a uzela nešto i za sebe.

„Ludice, eto, čula si“ – rekoh tonom koji je trebalo da odiše novim optimizmom. „Nešto će već uraditi, nešto će izmisliti.“

Moje reči imale su slab uticaj. Gledala je odsutno u tmuran, zelenkast pejzaž pred sobom i isto tako odsutno pokušavala da savlada zalogaj u ustima.

Putovali smo već satima, ali razdaljina koju smo prešli bila je zanemarljiva. Sporedni putevi bili su zakrčeni kao i glavne saobraćajnice. Kuda su se zaputili svi ti ljudi? Mora biti da je na delu bio neki psihološki instinkt. Pobeći, pomeriti se, potražiti sklonište. U selu je bilo nekoliko prodavnica, ali nijedna nije radila. Ulicama su se kretali ljudi sa puškom o ramenu.

„Hajde, okreni“ – reče Jasna, protivno svakoj psihološkoj logici. „Idemo kući.“

„Voleo bih da mogu“ – rekoh. „Ali to je nemoguće u ovim okolnostima. Pogledaj kakva je gužva. Kraj puta su odbačene poljoprivredne mašine. Jednostavno je nemoguće.“

„Možda... Ako naiđemo na neku sporednu ulicu. Ako se ukaže prilika...“ – reče ona neočekivano spokojnim tonom.

Pogledao sam kroz prozor. Snežni pokrivač u udolinama se topio. Zapravo, prekrivala ga je gusta tekućina zagasito crvene boje. Ličilo je na lavu, na magmu iz oživelih karpatskih vulkana.

„Uhvatiće nas noć“ – rekoh. „Bolje da potražimo neki smeštaj.“

Iza sela je bio manastir. Kraj zidane ograde bilo je parkirano mnogo automobila i gorele su logorske vatre.

„Da vidimo, može li se tu naći neki konak?“ – rekoh bojažljivo. Nije bilo odgovora. Skrenuo sam sa puta i vozio vlažnim drumom koji se na kraju prometnuo u vlažni poljski put. Automobili su bili parkirani sa desne strane, na uzvišici gde još nije dopirala crvena tekućina. Nije se moglo dalje. Našao sam mesto za parkiranje i izašli smo u prohladni novembarski sumrak, osvetljen mlečnom mrljom koju su tek delimično zakrivali gusti oblaci.

Ljudi su se grejali kraj pucketavih vatri, njihova lica delovala su neobično izborano u narandžastom odsjaju. Na nekoliko mesta pripremala se hrana u kazanima.

„Ima li mesta u konaku?“ – doviknuh čoveku koji je u vatru dodavao cepanice.

On dovrši posao, otrese šake i priđe nam da bi nas bolje osmotrio. „Nema konaka u tom manastiru. To jest, konak je tako mali da u njega jedva stanu monasi. Tamo sad služe bdenje, kao i svake noći.“ Pogled mu se nakratko zaustavi na Jasninom ispijenom licu, zatim ponovo doluta do mene. „Ja vas poznajem odnekud“ – reče. „Da ne radite možda u naftnoj industriji?“

„Da, radio sam“ – rekoh. „Ja sam inženjer geodezije“.

„Sećam se, jednom sam uzeo izjavu od vas.“

„Vi ste novinar"? – upitah.

„Bio sam“ – reče on nasmejavši se. „Duga je to priča. Zovem se Marko, radio sam u dopisništvu Novosti. Možda me se sećate.“

„Da, poznati ste mi“ – rekoh.

„Znate šta, ako ne nađete ništa drugo, možete odspavati u našem kombiju. Ima dovoljno mesta. Jedino vam može zasmetati dečji plač.“ Posle kratke stanke, on dodade: „Žena mi se jutros porodila. Dobio sam ćerku. Krenuli smo u porodilište, ali dospeli smo dovde i ni makac. Nije se moglo ni napred ni nazad. Srećom, našao se tu jedan lekar... Sve je dobro ispalo. Kako god, ja danas slavim, i pored svega. I slaviću i sutra, ako dočekamo. Nadam se da ću sutra uspeti da se probijem do bolnice.“ Lice mu se ponovo razvuče u širok osmeh. „Hajde, sedite malo i popijte nešto sa nama. Ionako nam se svima isto piše.“

Pozdravili smo se sa ćutljivom ženom zavijenom u ćebad i rekli nekoliko ljubaznih reči malom stvorenju u smotuljku privijenom na njene grudi.

Neki čovek je sedeo kraj vatre i kao da je jedva čekao da nastavi izlaganje započeto pre našeg dolaska. Bio je to kum našeg domaćina.

„Zemlja nije ravna ploča, ali Kopernik je bio u zabludi: Zemlja se ne okreće oko Sunca, već se Sunce okreće oko Zemlje“ – reče on dok nam je domaćin dodavao šolje sa kuvanim vinom. „To je sada konačno postalo jasno kao dan.

„Ne slušajte ga“ – reče Marko. Zanimljiv je prvih deset minuta. Posle počinje da se ponavlja i da laže.

Njegovog kuma to nije pokolebalo. „Zemlja čvrsto stoji na svom mestu“ – reče on vraćajući skliznute naočare na svoje mesto u korenu nosa. „Zašto bi se okretala? Samo zato što je Sunce veće? Evo, sada će nas sve skupa progutati aždaja i sve će se vratiti na početak. Ali to nije prvi put.“

„Kako to mislite?“ – upitah.

Marko se uhvati za glavu. „Nemojte ga podbadati“ – reče. „Ionako smo već naderali. Ceo dan ga slušam".“

„Mi smo već jednom bili raspolućeni“ – reče kum, ne obraćajući pažnju na komentar. „Ljudska civilizacije počela je ne baš tako davno. Sve je zabeleženo u vavilonskom epu Enuma Eliš. Tijamat je bila boginja haosa koju je bog munje Marduk prepolovio na pola. Od njenih rebara napravio je nebeski svod i Zemlju. Od njenih uplakanih očiju nastali su izvori Tigra i Eufrata, a od njenog repa Mlečni put. Ali sve je to manje važno.“ Govornik zastade, kao da su ga preplavile emocije. Klimao je glavom, a kad je ponovo progovorio, glas mu je bio tugaljiv, skoro plačan: „Da, sve je to manje važno. A civilizacija kao da je juče počela. Suština je u sledećem: Zaharija Stičin je dokazao da je Marduk u stvari planeta Nibiru koja prolazi kroz Sunčev sistem svakih tri hiljade i šesto godina. Jedan od meseca planete Nibiru raspolutio je planetu Tijamat na dva dela. Od jednog dela nastala je Zemlja, a od drugog pojas asteroida.“

„Odmori malo“ – reče Marko. Kum kao da ga je poslušao. Nakratko se ućuta, nategne rakiju iz buteljke i ponovo vrati naočare s jakom dioptrijom na nos.

„Kako se mala zove?“ – upita Jasna ženu zavijenu u ćebad. Bio sam zadovoljan zbog toga što se pokrenula, što je u njoj proradila majčinska solidarnost.

„Nismo još odlučili“ – reče žena tihim glasom. Ja bih želela da bude Vesna, kao boginja proleća. Marko kaže da to nije loše, ali on ima još jedan predlog – Zvezdana. Tako se zove njegova majka, a i dete je začeto kad se saznalo za zvezdu, za planetu... Videćemo. Samo da sve bude dobro.“

„Biće dobro“ – reče Jasna utešno. Pitao sam se da li veruje u to.

Kum je neko vreme kunjao, zatim ga obodri neka sasvim nova ideja.

„Neće biti dobro“ – reče. „Nikad nije bilo. Tek sam ove nedelje saznao da smo mi rasa robova, radnika koje su genetskom manipulacijom stvorili Anunaki, stanovnici planete Nibiru. Genetsku modifikaciju izveo je Enki, vođa naučnog tima Anunakija. To se dogodilo u istraživačkom centru Eden, i to tako što je Enki ukrstio gene Homo erectusa i Anunakija. Zapise o Anunakima ostavili su stari Sumerani na glinenim tablicama. Anunaki su ljudima predali mnoga znanja neophodna za opstanak, pre nego što su se ukrcali na svemirske brodove i evakuisali na matičnu planetu. To je bilo još pre potopa. Kako mi je to ranije promaklo? Duboko sam razočaran što smo kreirani da budemo robovi.“

Da bi to dokazao, on ljutito zamahnu i baci komad drveta u vatru.

„Možda sad opet dolaze, da izglade stvar?“ – reče Marko.

„Dolaze, vraga. Gde su? Nigde ih ne vidim?“ Kum je još neko vreme razmišljao. „Osim toga“ – reče najzad – „treba da prođe sedam hiljada i dvesta godina. Dva puta tri hiljade šesto, to je sedam hiljada i dvesta.“

„Hajdemo do crkve“ – reče Jasna. „Hoću da zapalim sveće.“

Osovili smo se na noge i krenuli, rekavši Marku da računa na nas za prenoćište.

Sa uzvišice se videlo da Dunav tamnocrvene boje preti da preplavi bedeme. Obuća nam se na pojedinim mestima lepila za isti takav tamnocrveni glib. Pred manastirom je bilo puno sveta. Čuo se plač dece, ljudi su klečali i krstili se. U crkvi od sivog krečnjaka hor monaha pojao je vizantijske napeve, delio se osveštani hleb za ukrepljenje. Probili smo se do unutrašnjosti crkve. Pojanje uminu, a sveštenik u mantiji ljubičaste boje čitao je slabašnim glasom nešto iz Svetog pisma. Monasi su bili bledi, nepomični, njihova lica u izmaglici od tamjana delovala su svečano.

Sveštenik je čitao: „I peti anđeo zatrubi, i videh zvezdu koja je sa neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela bezdana. I otvori ždrelo bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela.“

Žamor ljudi i zveckanje kandila nakratko zaglušiše sveštenika. Potom razabrah da govori ove reči:

„Zver koju si video beše i nema je, i izići će opet iz bezdana, pa će otići u propast. A stanovnici zemlje, čija imena nisu zapisana u knjizi života od postanka sveta, čudiće se kad vide zver da beše i da je nema i da će opet biti tu.“

U gužvi se začu da neko doziva Jasnu. Ka nama se probijala Gorica, Jasnina koleginica iz škole, profesorka nemačkog. Izljubile su se i dugo ostale u zagrljaju, zatim se rukavala sa mnom. Oči su joj bile suzne, ali istovremeno su svetlucale od nekog nezemaljskog uzbuđenja koje je u njoj izazivala dramatika molitve, pokajanja, sudbonosnih trenutaka, igre svetlosti i kolutanja dima od sveća i tamjana.

„Otkud vas?“ – upita ona kršeći ruke. „Dolazite kod Gedeona?“

„Krenuli smo kod Vanje u Suboticu“ – reče Jasna – „ali eto, dospeli smo ovde. Ko je Gedeon?“

„Gedeon Lukač, neurohirurg. Ima ovde vilu, na bregu kod Dunava...“

„Aha, doktor Lukač... On ovde ima kuću?“ Znali smo doktora Lukača, lekara u pokrajinskoj klinici. Bio je Jasnin školski drug.

„Da, gore na bregu. Mi smo došli juče, ali ljudi su tamo već nedelju dana... Gedeon je odrešio kesu, ali malo je tužan jer polovina zvanica nije mogla da dođe. Znaš šta“ – reče Gorica i dohvati Jasnu za podlakticu – morate doći. Ima mesta za spavanje, a doktor će se obradovati.“

„Ne znam baš...“ – reče Jasna i pogleda me neodlučno.

„Zašto da ne“ – rekoh. „Ja sam ionako rešio da se više ničega ne stidim. Možemo da navratimo. A i smeštaj je verovatno bolji nego kod Marka i njegovog kuma.“

„Onda smo se dogovorili“ – reče Gorica. „I moj Stanislav je tamo. Pomaže oko organizacije. Juče su stigli i muzičari...“

Jasni kao da se još nije išlo iz manastira. Bilo je to neobično. Nikada ranije nije odlazila u crkvu. Pojanje monaha, propoved, zajedništvo u molitvi, sve je to za nju bilo malo otkriće.

„Htela bih da se pričestim“ – reče ona, s notom kolebljivosti u glasu. Pogledao sam je. Znao sam da je bila krštena. Znala je da upali sveću u hramovima na turističkim putovanjima. Ali nikad nije išla na liturgiju.

Pronašli smo mladog monaha gostoprimca koji je bio na usluzi namernicima.

„Nema pričešća kad je bdenje“ – reče on. „Sutra je liturgija, akobogda. Može tada...“ Posmatrao nas je čkiljavim očima ispod riđih obrva, kao da razmišlja koji lek bi nam bilo najbolje prepisati u ovom trenutku. „Ako hoćete da se ispovedite, ili makar samo da razgovarate, otac Jeronim je u trpezariji.“

„Idemo“ – reče Jasna i povuče Goricu za ruku.

U trpezariji je mirisalo na vosak. Električno osvetljenje nije radilo. U uglovima su plamteli veliki svećnjaci, pred ikonama svetaca plaminjala su kandila. Otac Jeronim bio je čovek jedrog lica, uokvirenog potpuno sedom bradom i isto tako sedom kosom svezanom u rep ispod iznošene kamilavke.

U trpezariji je bilo petnaestak ljudi. Vladala je tišina, jer je jedna devojka u prvom redu čitala odlomak iz Svetog pisma:

„I videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora nema više. I videh sveti grad, novi Jerusalim kako silazi sa neba od Boga, opremljen kao nevesta koja je ukrašena za svoga muža.“

„Dovoljno je“ – reče duhovnik podigavši šaku. Na licu mu je blistao zagonetni osmeh, unutarnji plamen koji je svedočio da straha nema i da ne treba da ga bude. U ćutnji je prošao skoro čitav minut. Sveštenik je sporo vrteo brojanicu i vavoljio usnama. Zatim reče, kao da mu je ta misao odjednom sinula:

„Gospod naš nikom nije obećao sreću i udobnost. On se time nije bavio. Nije došao da donese mir nego mač. Ali sreća i udobnost nisu isto što i spokoj“ On se obrati devojci: „Staša, kako glasi naš psalam... Psalam dvadeset i tri?“

„Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati...“ – odrecitova Staša bojažljivo, kao da se pita je li to pravi odgovor na duhovnikov zahtev. „Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu...“

„Dovoljno je“ – reče opet otac Jeronim. Odraz neke unutarnje ozarenosti nije mu silazio sa lica, kao da je svaki stavak, svaki stih, neopisiva poslastica.

Jasna se dosta odlučno probi između ljudi i kleknu pred sveštenika.

„Blagoslovite, oče. Okrepite grešnu dušu“ – reče glasom koji nisam mogao prepoznati. Bio je to glas koji jedva da je zauzdavao krik pećinske žene. Nisam ni izdaleka očekivao da bi mogla učiniti takvo nešto. Pa opet, ovo je bilo vreme kad ljudi čine neočekivane stvari.

Otac Jeronim ne reče ništa. Položio je šaku na lopaticu njenog ramena i u tom položaju ostali su dosta dugo. Leđa su joj najpre podrhtavala u grču, a zatim drhtanje popusti. Ona podiže glavu i zagleda se u lice duhovnika.

„Ne zamerite, oče“ – reče ona. „Nešto sam htela da kažem. Da pitam.“

„Kaži i pitaj. Zato si danas došla u ovaj sveti manastir.“

„Kazaću po srcu, onako kako mi nalaže moj grešni razum. Znate, ja verujem u razum“ – reče Jasna. Delovalo je to kao da se istovremeno čudi i priseća nekog davnog tvrdog uverenja. Uverenja koje se u međuvremenu razvodnilo ali nije prestalo da je muči. „Zašto spominjete pastira kad je ovaj svet klanica i groblje? Zašto? Možemo se zavaravali lepotom pejzaža ili šara na leptirovim krilima... Činovi tog pastira možda su dobri za njega, ali prema čoveku je on ravnodušan, nemilosrdan... Pa to je vrlo slično kao kod naših zemaljskih pastira. Oni gaje jaganjce za svrhu koja nije baš najpogodnija za jaganjce... A jaganjci u njemu opet vide hranitelja i dobrotvora. Kako da budemo spokojni, oče?“

Otac Jeronim nije dopuštao da ga nešto sneveseli. Na licu mu je i dalje sijao dobroćudni osmeh. „Da li je čovek stvorio životinje šestog dana?“ – upita. „Ćovek ili neko drugi?“

Nije bilo odgovora.

„Onda ne govorimo o istom pastiru“ – reče on.

Jasna se nije predavala. „Ali sve, sve što čovek uzgaja od živog sveta namenjeno je njegovim egoističnim potrebama. Da proždere njihovo telo, da iskoristi njihovu snagu... Ispada da i pastir o kojem govorimo ubira neku sasvim određenu korist za sebe od žetve ljudskih duša. On te duše uzgaja na Zemlji. Sa druge strane, jagnje teško da ima zajedničke interese sa pastirom koji oštri nož za Božić.“

Otac Jeronim je i dalje držao ruku položenu na Jasnino rame.

„Znam da si dobra majka, odana supruga. To ne moraš da dokazuješ. Ali ako te neko primora da slažeš kako si zla, pogana, pritvorna, srce će ti zatreperiti pre nego što to prevališ preko usta. Zašto?

On pređe pogledom preko okupljenih ljudi, kao da je pitanje upućeno svima.

„Zato što je urođena savest svedočanstvo prirode stvoritelja. Da je pastir samo zli laborant u belom mantilu, detektor laži nikada ne bi bio izmišljen“ – reče on i nasmeja se ovoj dosetki dubokim, brundajućimn tonom starog ujaka koji drema kraj peći ne sluteći zlo.

Gorica se u prvi mah bila zaputila za Jasnom, ali se zaustavila na nekoliko koraka iza nje i nemo je posmatrala događaj. Sad se ona oglasi:

„Oče, ali kako da se molimo kad smo kao uzeti besmislom i tragedijom? Kako da se molimo kad više nemamo srca za to?“

„Nemojte se time opterećivati“ – reče duhovnik, nastojeći da u polumraku razabere lice sagovornice. „To se svima dešava. Sveti Pavle kaže da mi često ne znamo da se molimo kako priliči, ali da sam duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati. A onaj što ispituje srca zna šta je smeranje duha.“

Na prvi pogled delovalo mi je to kao neobična, maglovita misao, ali reči sveštenika kao da su imale okrepljujuću snagu. Sanja se pridiže i poljubi ga u ruku, za njom to isto učini i Gorica.

Pre nego što smo izašli, starac nam se još jednom obrati: „Zbacite sa sebe breme. Imamo ionako dovoljno briga. Ali ponesite breme jedan drugome i učinićete zavet večni. Dolazi novo nebo i nova zemlja. Slavite taj trenutak jer to se zbiva samo jednom u istoriji sveta i veka.“

Šljapkali smo zemljanim putem prema velikoj, dobro osvetljenoj kući na uzvišici. Na nebu su praskale varnice i povremeno se čula zloslutna tutnjava, ali niko više nije obraćao pažnju na to. U jednom trenutku pomislih da mi je pozlilo. Izgubio sam ravnotežu i zaneo se u stranu, noge su mi drhtale. Stao sam kao ukopan. Shvatih da su Jasna i Gorica isto tako zaleđene u nekakvom položaju održavanja ravnoteže.

„Šta je to bilo?“ – upitah.

„Zemlja se trese“ – reče Gorica. „Nekad to osetimo, nekad ne. Moja ćerka je u Torontu. Kaže da su se na više mesta na Labradoru otvorile velike raseline. Mnogo ljudi je nastradalo. Pa opet, u Torontu svi plešu.“

„Sonja radi u bolnici?“ – upita Jasna.

„U sanatorijumu. To je malo izvan grada. Kaže da je tamo pakao. Nemaju više nijedan slobodni krevet. Sonja je htela da da otkaz, da se vrati, ali kasno...“ Gorica nakratko ućuta, kao da je potrebno neko vreme da bi po ko zna koji put ožalila tu činjenicu. Zatim nastavi: „Danas smo uhvatili vesti. Kažu da je na trgu Sintagma u Atini veliki karneval, kao i u Helsinkiju. Muzika i ples traju danima. Zovu to plesna kuga. Slična epidemija dogodila se pre više od petsto godina u Strazburu. Tada su u Alzasu vladale glad i bolesti. Kažu da je to psihogena bolest.“

„Možda je bolest“ – rekoh. „A možda je i posledica neke promene u gravitaciji, u sastavu atmosfere... Sila teže je poremećena, to utiče i na prirodu. Ova voda koja nadolazi zapravo je neka vrsta plime.“

Kad smo se približili kući, čuli smo zvuk agregata za struju. Vila je bila ograđena žičanom ogradom. Na ulazu, pored vratarske kućice, nekoliko seljaka sedelo je pored vatre na kojoj se dimio kotlić. Bili su u dobrom raspoloženju, a kad su videli da se neko približava kapiji na trenutak se primiriše. Gorica im se javi i oni otpozdraviše s olakšanjem.

„Šta kažu kaluđeri, gospoja? Je li došlo do duvara?“ – upita jedan od njih, brka u lovačkom prsluku i gumenim čizmama.

Gorica je bez ustezanja govorila i sa običnim ljudima. „O, da, odavno je došlo, samo nam to niko nije javio na vreme.“

Ljudi se nasmejaše, ali ne baš previše poletno. „Dok je gulaša i domaće dunjevače, neće niko pokvariti veselje. Da probate malo? Toga nema kod doktora.“

„Možda drugi put“ – reče Gorica.

„Eh, drugi put“ – čulo se za nama.

Unutrašnjost vile bila je jarko osvetljena. Goreli su lusteri od kristala, a u uglu dvorane kamerni orkestar svirao je neku baroknu svitu. Nekoliko parova plesalo je pokušavajući šaljivim pokretima da oponaša starovremensku gracioznost. Pladnjevi sa malim domaćim pitama, mostićima sa sirom, trubicama od trapista i praške šunke, kanapeima sa lososom i kovrdžavim ukrasima od paprike, rotkvica i šaragerepe bili su naslagani na stolove kraj prozora. Stolovi su bili prekriveni snežnobelim, sada već umrljanim stolnjacima od damasta koji su u uštirkanim kovrdžama sezali do vunenih tepiha sa persijskom šarom. Velike torte sa glazurama od šlaga i čokolade odavno su bile načete i ostaci su se topili u dobro zagrejanoj prostoriji. Odnekud iz pozadine izdvoji se jedan čovek sa tankim brčićima, u beloj košulji i prsluku od tvida. U ruci je nosio dugačku čašu u kojoj se mreškalo piće sa ledom.

„Tako smo bezbrižni, laki i nežni. Pomisli, kako su tihi snežni vrhovi Urala – reče on. „Ne zamerite, gospodo. Svakog gosta dočekam ponekim stihom. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da negde neki potok mesto njega rumeno teče.“

Tek tada shvatih da je to doktor. Ali to nije bio doktor Lukač koga sam poznavao više od dvadeset godina. Bio je to čovek odsutnog, staklastog pogleda, izmršaveo i neispavan, bledog lica i bolešljivog glasa. Štaviše, nisam bio sasvim uveren da je on prepoznao nas. Izgledalo je više kao da se pretvara da nas poznaje.

„Dobrodošli, raskomotite se i razbaškarite. Sve što vidite je vaše. Mi smo jedna velika komuna. Šta slavimo? Recimo to što sam uspeo da podignem novac pre nego što se banka zatvorila i što sam uspeo da ga potrošim pre nego što su radnje opljačkane. Ne, ne, ne priznajem umor i nervozu. Ali ako baš morate da se odmorite, sobe na spratu su vaše. Ipak, pazite, ova kuća je kao priča o Baš-Čeliku. Ne smete ući u poslednju sobu sa desne strane. Moja dična žena, moja Dragica spava tamo kao princeza na zrnu graška. Probudimo se noću i smešimo blago na mesec sa zapetim lukom, i milujemo daleka brda i ledene gore blago, rukom.“

„Doktor je u nekom posebnom raspoloženju već danima“ – objasni Gorica kad se naš domaćin udaljio. „Ko nije? Zaslužio je da se malo opusti. Priredio je veliki humanitarni bal, podelio je novac dečjim domovima i bolnicama. Mogu vam reči da Dragica nije baš bila srećna zbog toga. Evo i Stanislava.“

Goricin muž izgledao je kao predusretljivi činovnik. Odavno oćelavio, ipak je zadržao mladalački izgled i nešto kose iznad ušiju.

„Pa onda? Kakve su vesti iz spoljnog sveta? – upita on srdačnim tonom, pružajući nam ruku. „Doktor ovde brani telefoniranje i gledanje vesti. Dok je bilo signala sakrivali smo se od njega u kuhinju.“

„Monasi se mole za sve nas“ – reče Gorica. „Ima li vesti od Sonje?“

„Dobio sam samo poruku od nje“ – reče Stanuislav. „Kaže da je dobro.“ Njegov ton pri tom je izgubio nešto od srdačnosti.

„Samo to?“

Stanislav je oklevao. „I da je očajna što nije sa nama“ – prevali najzad preko usta, odmahujući rukom. „Hajde da poslušamo kraj koncerta.“

Kvintet je svirao neku Bahovu uvertiru, prepoznao sam samo poslednji stav – Badineri, što je spadalo u osnovno obrazovanje. Naskon aplauza, muzičari nastaviše s popularnijim melodijama, što je značilo da se gosti mogu zabavljati za svoj račun.

Neke od zvanica sam poznavao iz viđenja, sa nekima sam se i pozdravio. Protivno ranijem opredeljenju, dopustio sam da mi natoče čašu crvenog šampanjca. Doktor zatapša rukama i podstače muzičare da zasviraju nešto u bržem ritmu. On sam povede neku vrstu usporenog, grotesknog kazačoka, što izazva dosta smeha i dobacivanja. Šampanjac i muzika ipak su imali neku magičnu snagu. Tela kao da su uživala u pokretima, kao da osvajaju neku sasvim novu prirodu koja ih ničim ne vezuje za ovozemaljske datosti. Muževi su se ponovo udvarali ženama, a žene su prihvatale udvaranja i bodrile muževe. Prošlo je tako dva, tri sata. Muzičari su odavno odložili instrumente i sada je neko puštao muziku sa razglasa. Izgledalo je to kao da je i u ovaj kutak Podunavlja zavirila plesna kuga. Muškarci visoko uzdignutih ruku povijali su se kao poljska strašila, žene su vrckale i slagale pesnicu na pesnicu, kao da se penju na lijane. Iz spoljnog sveta dopirali su nimalo prijatni zvuci praskanja, zemlja je podrhtavala i svako malo činilo se da tle izmiče pod nogama. Lusteri bi se silovito zaljuljali, a plesače je to neobično zabavljalo i svaki takav udar bio je dočekivan navijanjem, kao da je deo unapred predviđenog ritma i koreografije. Plesače je, jednog za drugim,  savladavao umor. Odgegali bi se do sofe i okrepili se zalogajem, od toga bi im kapci otežali.

U sitne sate na poprištu je ostalo samo nekoliko najupornijih. Dvorana je ličila na izgubljenu bitku. Trebalo je preskakati one koji su zaspali na toplim doktorovim tepisima. Na belim stolnjacima krvarili su masakrirani slatkiši, ananasi, prosuti voćni kupovi.

Popeo sam se na sprat. U čajnoj kuhinji razgovarale su Jasna i Gorica.

„Ne, nisam mu ništa priznala“ – čuo sam Goricin glas. „Zašto da poganim ono što smo gradili godinama? Znaš, mi smo se baš dobro slagali.“ Iz nekog razloga govorila je u prošlom vremenu. „A te moje mušice, to je bilo u nekom prethodnom životu, to više ne pripada nama i ovde. Ali ipak je uspeo da me izbaci iz takta.“

Čuo se zvuk aparata za kafu, zveckanje šoljica. Gorica nastavi: „To je bilo još u našim dvadesetim godinama. Zamisli, smuvao se sa Leontinom, sa onom iz poreske uprave. Nikad se nije odlikovao dobrim ukusom.“ Gorica se kiselo nasmeja. „Navodno je to bilo posle neke žurke. Nisu spavali, samo se vaćarali. Besna sam što mi je to uopšte ispričao.“

Bojao sam se onog što sledi, ali nisam to mogao da izbegnem, iako sam već počeo da se udaljavam.

„A vas dvoje?“ – upita Gorica. „Jeste li obavili ta smešna ispovedanja?“

Bio sam zahvalan zbog Jasnine mudrosti.

„O, mi smo to davno obavili, još na početku veze“ – reče ona kroz smeh. Iskoristio sam taj trenutak da se povučem u desno krilo kuće. Poslednja soba u nizu bila je odškrinuta. Unutra se čulo zveckanje. Napravio sam još nekoliko koraka i video Kepu, jedog od gostiju koga sam znao iz viđenja, advokata iz poznate novosadske kancelarije. Stajao je kraj otvorene vitrine i rukom prebirao po ovalnoj kristalnoj ćasi u kojoj se nalazio nakit. Kad bi našao nešto što bi ga zainteresovalo, trpao je to u džepove. To nije bilo sve. Vrata su bila dovoljno odškrinuta da bi se soba mogla sagledati i iz malo drugačijeg ugla. Tada sam video Dragicu, doktorovu ženu. Ona nije spavala kao princeza na zrnu graška. Bila je obešena o mesinganu dršku na visokom prozoru.

„Tako to izgleda“ – mislio sam u sebi silazeći niz stepenice. „Tako se to radi u ljudskoj režiji.“ Šampanjac me je još grejao i činio me spokojnim.

Pred zoru sam zaseo u naslonjaču i savladao me je san. Mislim da je bilo pred zoru, jer se u prozoru sa istočne strane pojavio jedan ružičasti zrak. Sanjao sam tutnjavu, u snu je to bio topot konjskih kopita. Konjica je jurila i polako me stizala, a ja sam se jedva vukao, kao sapet. Ipak, konjica me nije stizala, a ja nisam mogao da pobegnem. Posle me je neko drmusao, a stopala su mi bila vlažna. Jasna me je budila, šljapkajući kroz tekućinu što je preplavila doktorove skupocene sagove. Lice joj je bilo mirno, stameno. Razgovor sa ocem Jeronimom nešto je učinio sa njom.

„Ne znam šta će biti s nama, ali to možda više nije ni važno. Možda se možemo popeti na neku višu tačku. Možda se možemo probiti do Fruške Gore.“

„Gde su ostali?“

„Neki su sad izašli, neki su već ranije pobegli. Doktor spava u trpezariji, ne mogu da ga probudim. Gorica i Stanislav su gore u sobi, ali oni će tamo i ostati.“

„Kako to misliš?“

„Pa tako, prevarili su nas. Ne dišu, nema pulsa u njihovim žilama. Na natkasni su dve male bočice... Nisam našla nikakvu poruku.“

Pridigao sam se, otežao i neispavan. Crvena voda kuljala je kroz ulazna vrata. Napolju je bilo vrlo toplo, kao u sred jula. Duvao je ujednačen, gadan fen koji je mirisao na gvožđe, na zavarivanje, na metalne opiljke, ali je u isto vreme bio drugačiji. Zapravo, bio je to miris koji nikada ranije nisam osetio na Zemlji. Tutnjava iz sna sada je postala java, ali mnogo glasnija i turobnija. Negde u daljini prolamali su se potmuli udari, za njima su sledili praštavi odjeci poput hiljada gromova. Crvena stihija valjala se preko kosine, stvarajući vododerine. Na trenutak bi se učinilo da nailazi veliki talas koji će sve odneti pred sobom, ali u zemlji su se uz krkljanje otvarale duboke pukotine i voda bi s hukom propadala u bezdan. Nije bilo razlike između neba i tla. Gusti krvavi oblaci slegli su se nisko, uvijali su se, ulivali jedni u druge, proždirali se međusobno.

Uhvatio sam Jasnu za ruku. Napravili smo nekoliko koraka, ali noge su nam tonule u glib do listova, do kolena. Na nebu su se od gasova i uskovitlane prašine stvarali i rastvarali različiti oblici: vetrenjača, meduze, palma, planinski venac... Zatim se pojavi neobična, titrava slika. Izgledalo je to kao lik žene duge, raspletene kose čiji su krajevi palacali kao bičevi. Imala je veliki stomak koji se kao balon pomerao sa leve na desnu stranu neba. Zatim naiđe jedna druga paperjasta grudva od crvenog sumpora i razli se u lik prepotopskog tiranosaurus reksa sa dugim, oštrim zubima i bodljama na kičmi. Reptil zamahnu repom i neko vreme izgledalo je kao da pleše ili da ratuje sa nebeskom trudnicom.