HOLOGRAM VEĆ VIĐENOG?

Budući da nema presudan uticaj na delovanje nervnog sistema, jedna umnogome zbunjujuća manifestacija duševnog života ostala je do danas po strani od glavnog toka istraživanja u psihologiji i srodnim disciplinama. Pa ipak, u „Psihopatologiji svakodnevnog života” Frojd je ovo iskustvo svrstao u „kategoriju čudesnog” i upozorio da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje”. U psihoanalizi se pojava ponekad tumači kao izraz želje za ponavljanjem prošlog iskustva - ali ovog puta sa ishodom koji više zadovoljava.

U svakom slučaju, fenomen već viđenog opisan je u umetničkoj književnosti znatno ranije nego što je, krajem 19. veka, francuski istraživač parapsiholoških fenomena Emil Boarak skovao danas odomaćeni termin – deža vi. Čini se da je iskustvo bilo izuzetno blisko Čarlsu Dikensu, koji ga u „Davidu Koperfildu” pominje u dva navrata. Na jednom mestu, u 39. poglavlju romana, pisac veli: „Svima nam je poznato iskustvo sa osećanjem koje nas povremeno obuzme - da je ono što vidimo i činimo ranije već bilo rečeno i učinjeno, da smo u davnoj prošlosti već bili okruženi istim licima, predmetima i okolnostima, da savršeno dobro znamo šta će sledeće biti rečeno, kao da se toga iznenada prisećamo.”

U „Psihologiji fenomena deža vi” - jednoj od svega nekoliko do danas objavljenih, akademski utemeljenih knjiga posvećenih ovoj pojavi, istraživač sa Univerziteta u Johanesburgu Vernon Nep je 1983. godine deža vi odredio kao „bilo koju subjektivno neodgovarajuću impresiju podudarnosti sadašnjeg iskustva sa neodređenom prošlošću”.

Švajcarski psiholog Artur Fankhauzer poziva se na istraživanja koja pokazuju da oko jedne trećine ljudi ima takva iskustva, kao i da su iskustva učestalija i intenzivnija u ranom uzrastu, otprilike između 15. i 25. godine:

- Ova iskustva su - navodi Fankhauzer u članku „Tri tipa deža vi” iz 1995. godine - najčešće, ako ne i uvek, povezana sa vrlo banalnim događajima. No ona su u isto vreme toliko upečatljiva da sećanje na njih ne bledi godinama posle toga. Još jedna crta sa kojom su svi saglasni jeste izuzetna podudarnost pojedinosti svih čulnih senzacija. Kada se nalazite usred ovog iskustva, svesni ste da je sve u potpunoj saglasnosti sa vašom „memorijom”tog događaja.

Osećaj je uglavnom kratak - najčešće traje svega nekoliko sekundi, ali u patološkim slučajevima je produžen. Ponekad se pojavljuje neposredno pre napada epilepsije temporalnog režnja mozga. Poznati neurohirur Vajlder Penfild je 1955. izveo eksperiment u kome je električnom strujom stimulisao temporalni režanj, što je kod 8 odsto ispitanih uzrokovalo „memorije”. Uočene veze ovakvog tipa dovele su do pretpostavke da je "već viđeno" naprosto neurološka anomalija - posledica neodgovarajućeg električnog pražnjenja u mozgu.

Ovo međutim teško da bi zadovoljilo privrženike pseudonaučnog objašnjenja, koji se pozivaju na prekognitivne snove, vremenska zakrivljenja, paralelne univerzume ili „tahjone” - čestice sposobne da putuju unazad kroz vreme. Sa parapsihološkog stanovišta, deža vi se najčešće opisuje kao mogućnost da se zaviri u prethodnu inkarnaciju. U ovom tumačenju ima poteškoća, budući da bi fenomen više odgovarao krajnje specifičnom konceptu reinkarnacije - antičkoj kosmološkoj ideji o „večitom vraćanju istog", koju je preuzeo Niče, tvrdeći da je sve što se zbiva deo beskrajnog ponavljanja ciklusa događaja.

Kao vruća tema među francuskim psiholozima devedesetih godina 19. veka, pojam deža vi bio je dovoljno poznat Marselu Prustu, koji ga izričito pominje u „Traganju za iščezlim vremenom". Pa iako nijedan pisac pre Prusta nije došao na ideju da od kompleksne, sa osetima udružene memorije načini središnje gradivo svoga dela, pojam deža vi ne treba brkati sa onim što je docnije postalo poznato kao Prustov efekat - nehotično oživljavanje sećanja i sa njima povezanih emocija kao odgovora na čulnu senzaciju mirisa. Komad madlenice umočen u čaj, koji je Prusta kasnije podstakao da napiše osam tomova, iznedrio je zatomljenu memoriju bez posredovanja svesne volje ili intelekta. No, za uglavnom prozaične sekvence koje otkriva fenomen deža vi, i voljno usredsređenje i čulni podsticaj podjednako su bezuspešni „okidači”.

Pozivajući se na hipotezu holandskog psihijatra Hermana Snoa, publicista Džems Geri u kratkom napisu objavljenom u magazinu „Tajm” u maju 1997. godine navodi kako bi jedan od modela za moguće objašnjenje mogao biti hologram:

 U hologramu, vrsti trodimenzionalne fotografije, svaka tačka slike sadrži sve neophodne podatke potrebne da bi se slika rekonstruisala kao celina. Čak i najmanji fragment daće celovitu sliku. Ali što je manji fragment, slika će biti manje oštra. Ako su sećanja doista pohranjena u mozgu kao hologrami, svaki delić memorije sadrži sve potrebne čulne i emocionalne podatke za oživljavanje celovitog izvornog iskustva. Jedinstveni detalj - zvuk dečijeg glasa ili miris nečijeg odela - u stanju je da evocira kompletnu zapamćenu scenu. Deža vi se dešava kada detalj sadašnjeg iskustva tako intenzivno podseća na detalj iz ranijeg iskustva da se utisak pobrka. Kao rezultat ove zamene, mozak sadašnji trenutak registruje kao prošlost.

Jedan drugi neurobiološki pokušaj objašnjenja pretpostavlja grešku u „tajmingu” perceptivnog i kognitivnog procesa. Čulna informacija se nekom omaškom prestrojava na svom putu ka memorijskom skladištu i stoga se ne percipira trenutno. Ovo kratko zakašnjenje uzrokuje senzaciju istovremenog "doživljavanja" i "sećanja" na neki događaj.

Pa ipak, svoditi upečatljivo duševno iskustvo isključivo na ravan fiziologije ponekad znači oglušiti se o složenu prirodu egzistencije. Vatrene ispovesti junaka Dostojevskog i smotrene kontemplacije Tomasa Mana teško se mogu objasniti nivoom adrenalina ili serotonina u krvotoku autora. „Sve odlazi, sve se vraća, večito se kotrlja točak bića” - pisao je Niče u „Zaratustri”. A nešto dalje: „Vratiću se, s ovim Suncem, s ovom Zemljom, s ovim orlom, s ovom zmijom - ne u novi život ili bolji život ili srećan život; vraćaću se večno ovom jednom te istom životu, u najvećem i u najmanjem, da ponovo učim večito vraćanje istih stvari.”

Ničeova ideja nije slavila učmalost, već, paradoksalno, njenu suprotnost - pozivala je da se oduševljeno prigrle svi aspekti života i da se u svakom trenutku načini najbolji mogući izbor.

Rastvarajući na kratko kapiju „već viđenog”, možda nas varničenje u temporalnom režnju mozga isto tako, skupa sa Frojdom, upozorava da „tema zaslužuje najpažljivije razmatranje".