INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Stiven Majer

INTELIGENTNI DIZAJN NIJE KREACIONIZAM

Godine 2004. širom sveta odjeknula je vest da je ugledni filozof Entoni Flu (Flew) sa Univerziteta u Ridingu odbacio dugogodišnju privrženost ateizmu i prihvatio realitet neke vrste kreatora. Flu je naveo dokaze inteligentnog dizajna u DNK i argumente „američkih teoretičara inteligentnog dizajna“ kao važne razloge za ovaj preobražaj.

Od tog vremena britanski čitaoci saznaju o teoriji inteligentnog dizajna (ID) uglavnom iz medijskih izveštaja o sudskim bitkama u Sjedinjenim Državama o tome je li legalno edukovati đake o njoj. Prema većini izveštaja, ID je „verski zasnovana“ alternativa evoluciji, utemeljena isključivo na religiji.

No je li to tačno? Kao jedan od arhitekata ove teroije, znam da nije.

Suprotno medijskim izveštajima, ID nije verski zasnovana ideja, već na dokazima zasnovana naučna teorija o poreklu života. Prema darvinističkim biolozima kao što je Ričard Dokins sa Univerziteta Oksford, živi sistemi „izgledaju kao da su dizajnirani sa određenom svrhom“. Ali za moderne darviniste ta pojavnost dizajna je iluzorna, budući da je potpuno neusmereni proces prirodne selekcije zasnovane na nasumičnim mutacijama sasvim dovoljan da proizvede samosvojne strukture koje odaju utisak kao da su dizajnirane a koje nalazimo u živim organizmima.

Sa druge strane, ID smatra da postoje indikativna obeležja živih sistema i univerzuma koja se najbolje mogu objasniti dizajnirajućom inteligencijom. Ova teorija ne dovodi u pitanje ideju evolucije definisane kao promena tokom vremena, pa čak ni ideju zajedničkih predaka, ali ona se suprotstavlja Darvinovoj ideji da je uzrok bioloških promena potpuno slep i neusmeren.

Kakve naznake inteligencije vide zastupnici dizajna?

Poslednjih godina biolozi su otkrili jedinstven svet nanotehnologije unutar živih ćelija – kompleksne provodnike, klizeće stege, turbine koje generišu energiju i minijaturne mašine. Na primer, ćelije nekih bakterija pokreču rotorske mašine koje nazivamo flagelarnim motorima i koji rotiraju brzinom od 100 hiljada obrtaja u minuti. Ove mašiune izgledaju kao da su ih dizajnirali inženjeri, od mnogo zasebnih mehaničkih delova (sačinjenih od proteina), uključujući rotore, statore, zaptivne prstenove, hilzne, kardanske zglobove i pogonske osovine.

Mikrobiolog Majkl Bihi (Behe) ukazuje da flagelarni motor počiva na koordinarom delovanju trideset proteinskih delova. Ako uklonite jedan od ovih proteina, rotorski motor neće raditi. Motor je, prema rečima Bihija, „nesvodljivo kompleksan“ (irreducibly complex).

Ovo stvara problem darvinističkom mehanizmu. Prirodna selekcija čuva ili „odabira“ funkcionalna preimućstva onako kako se ona pojavljuju nasumičnom mutacijom. A flagelarni motor ne funkcioniše ukoliko svih njegovih trideset delova nisu prisutni. Tako ispada da prirodna selekcija može da „odabere“ motor jednom kad se on već pojavio kao funkcionalna celina, ali ona nije u stanju da proizvede motor na darvinistički „korak po korak“ način.

Prirodna selekcija navodno gradi kompleksne sisteme od jednostavnijih struktura na taj način što očuvava seriju prelaznih oblika (intermediates), od kojih svaki mora da obavlja neku funkciju. Kod flagelarnog motora, većina ključnih prelaznih struktura ne obavlja nikakvu funkciju koju bi selekcija mogla očuvati. Ovo ostavlja poreklo flagelarnog motora neobjašnjeno prirodnom selekcijom – mehanizmom koji je Darvin izričito postulirao da zameni hipotezu dizajna.

Postoji li bolje objašnjenbje? Na osnovu našeg uniformnog iskustva, poznat nam je samo jedan tip uzroka koji proizvodi nesvodljivo kompleksne sisteme: inteligencija. Gde god se suočavamo sa kompleksnim sistemima - bilo da je reč o integrisanim kolima ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem – a znamo kako su oni nastali, neizostavno je neki oblik dizajnirajuće inteligencije odigrao ulogu.

Razmotrimo jedan još fundamentalniji argument za dizajn. Godine 1953, kada su Votson i Krik razjasnili strukturu molekula DNK, to je bilo zapanjujuće otkriće. Niti precizno sekvencionisanih hemikalija koje se zovu nukleotidi u DNK čuvaju i prenose skupove instrukcija – informacija – u četvoroslovnom digitalnom kodu da bi se izgradili proteinski molekuli koji su neophodni ćeliji za opstanak. Krik je potom razvio svoju „hipotezu sekvence“ prema kojoj hemijske baze u DNK funkionišu kao slova u pisanom jeziku ili kao simboli u kompjuterskom kodu. Kao što je Dokins primetio, „mašinski kod gena je na zagonetan način nalik kompjuteru“.

U najmanju ruku, informaciona svojstva ćelije deluju dizajnirano. Pa opet, do danas nijedna teorija neusmerene hemijske evolucije nije objasnila poreklo digitalne informacije neophodne da bi se izgradila prva živa ćelija. Zašto? Jednostavno, ima previše informacija u ćeliji da bi se to moglo objasniti samo slučajnošću.

Pokazalo se takođe da se informacija u DNK (i u RNK) ne može objasniti silama hemijske nužnosti. Govoriti drugačije bilo bi slično kao tvrditi da je naslov nastao kao rezultat hemijske privlačnosti mastila i hartije. Očigledno je na delu nešto drugo.

DNK funkcioniše kao softverski program. Iz iskustva znamo da softver potiče od programera. Znamo da informacija – bilo da je reč o hijeroglifima ili o radio signalima – uvek potiče od inteligentnog izvora. Kao što je pionir teorije informacija Henri Kestler (Quastler) primetio: “Informacija uobičajeno nastaje od svesne aktivnosti”. Otkriće digitalne informacije u DNK tako je pružilo čvrst osnov za zaključivanje da je inteligencija imala uzročnu ulogu u njenom nastanku.

ID stoga nije zasnovan na religiji, več na naučnim otkrićima i na našem iskustvu o uzroku i posledici, što je osnov svakog naučnog rezonovanja o prošlosti. Za razliku od kreacionizma, ID predstavlja zaključivanje na osnovu bioloških podataka.

No i pored toga, ID može podupreti teističku veru. Ali to ne predstavlja osnov za njeno odbacivanje od strane onih koji brkaju dokaze za teoriju sa njenim mogućim implikacijama. Mnogi astrofizičari ispočetka su odbijali teoriju big benga zbog toga što se činilo da ukazuje na potrebu za transcedentnim uzrokom materije, prostora i vremena. Ali nauka ju je naposletku prihvatila zbog toga što su je dokazi snažno podupirali.

Danas je sa sličnim predrasudama suočen inteligentni dizajn. Kako god, i ova nova teorija mora biti evaluirana na osnovu dokaza, a ne na osnovu filozofskih sklonosti. Kao što je profesor Flu savetovao : „Moramo slediti dokaze, kuda god oni vodili“.

(preveo V. L.)

Stiven Majer (Meyer) doktorirao je na Kembridžu tezom iz oblasti filozofije nauke i jedan je od osnivača Instituta „Discovery“.